Šta god da se desi, kako god da bude, sutra svi, ali baš svi u Arenu! da ispunimo svaki pedalj prostora, da dlaka nema gde da padne, da pucaju zidovi od pesme, da bride dlanovi od aplauza!
Imamo još dve utakmice do kraja regulrnog dela! Jednu u gostima, baš u Berlinu, protiv slabe ali nezgodne Albe i na zatvaranju, sa Valensijom, na parketu Arene! Imperativ su obe pobede, ali sudbina nije samo u našim rukama.
U srcu svakog navijača leži duboka povezanost sa klubom koju ni porazi ne mogu narušiti. To je ono što čini pesmu nakon poraza tako posebnom - ona postaje most koji spaja srca navijača i igrača u zajedničkom iskustvu. Nije važno koliko puta padneš, već koliko puta si posle pada spreman da ustaneš, da se podigneš i da zablistaš!
Poštovani Predsedniče, gospodine Mijailoviću ili - onako drugarski, sa krajnje dobrom namerom - Ostoja! Zamolio bih Vas ovim putem da, ukoliko ne znate kako, bolje da nas više i ne branite, tako kako ste nas branili poslednjih dana!
Govorili smo o ekipi i igračima iz prethodne sezone, napravili smo mali rezime i osvrt na ovogodišnji roster i sada bismo možda mogli da se osvrnemo na rezultate i napravimo neku predikciju dometa za ono što predstoji do kraja.
… Posle onakve sezone koja je za nama, armiji navijača porasli su apetiti, glad za rezultatom je nikada veća, svaka i najmanja greška se ne prašta, a pobede se svode pod onu kategoriju „sasvim normalna stvar“.
Da li možemo da se složimo da sezona za KK Partizan tek počinje? Da li možemo da se složimo da je sve do sada bilo uigravanje sa pravom na greške? Da li svi mislimo da smo spremni za ono što je pred nama?