Navršilo se četvrtog oktobra punih osamdeset godina od osnivanja, za Grobare najvećeg sportskog kolektiva na celom svetu, jer malo se ko može pohvaliti tako bogatom i dugom istorijom.
Ako se osvrnemo na prošlost i pogledamo u činjenice onda zaista Partizanov kolektiv jeste najuspešniji kolektiv u Srbiji, na prostoru bivše Jugoslavije ali i šire, i nije fraza da se malo koji sportski klub na svetu može pohvaliti takvom tradicijom i bogatom riznicom trofeja.
Te godine kada je svet bio razoren ratom, a borbe za oslobođenje se vodile u još nekim krajevima tadašnje države osnovano je Fiskulturno društvo Centralnog doma Jugoslovenske armije Partizan. U prvih pet godina fudbalsku, košarkašku, tenisku, atletsku i biciklističku sekciju činili su pripadnici vojske koji su se pre svega okupljali i družili uz zabavu i sport. Pet godina kasnije Partizan postaje sportsko društvo, njegove sekcije prerastaju u klubove, a članovi pored pripadnika vojske postaju i građani. Klubovi osnivaju i ženske sekcije, a počinju da okupljaju i mlade. 1960. godine Partizan postaje ono što je i do dana današnjeg ostao- Jugoslovensko sportsko društvo Partizan! Sa godinu dana ranije ustanovljenim grbom koji je trpeo promene do tada, ali od tada sve do danas grb je ostao prepoznatljiv i pored toga što je bilo nekih drugih varijacija.
Nije bilo lako, ali uz Partizan, kako je to govorio Duško Radović, uvek je bilo lepo. Mnogo mladih je kroz Partizanov sportski kolektiv postalo uspešno. Mnogo titula je osvojeno, velikih rezultata i velikih pobeda. Generacije su odrastale sa crno- belima i crno- beli opstajali i rasli uz njih. Mnogima je tadašnji stadion Jugoslovenske narodne armije u Humskoj bio drugi dom. Rađala su se nova poznanstva i nove ljubavi uvek zagrljene rukama voljenog kluba.
Sedamdesetih godina prošlog veka ljubav prema crno- belim bojama i klubu, sa stadiona, iz škole, iz različitih krajeva grada i države prelila su se na južnu tribinu stadiona i počelo se sa prvom zajedničkom pesmom, prvim organizovanim navijanjem i nekim krilaticama koje se genracijama glasno i jednoglasno čuju sa tribina. Navijači su i danas važan i neodvojiv deo Partizana. Partizan je njihov, jer ta odanost, vernost i iskrena ljubav je sinonim kluba pored svih titula i velikih sportista, a njihovo mesto zauvek se nalazi sa južne strane fudbalskog hrama koji za njih nosi jedino to ime.
Nije bilo lako kako sam i rekao, bogata riznica trofeja bila bi možda i veća da Partizanu nisu uzimali titule, poništavali rezultate i otimali… Broj trofeja i uspeha bio bi veći da neka finala nisu izgubljena poput onoga protiv slavnog Real Madrida u Kupu evropskih šampiona ’66. u Briselu. Sa velikim uspehom takmičili su se košarkaši i košarkašice Partizana, odbojkaši i rukometaši, rvači, karatisti, teniseri i drugi individualni sportisti. Radovali se i tugovali sa svojim navijačima, ali zapisali i neke najveće uspehe poput evropske košarkaške titule iz Istanbula ili sedam titula prvaka Evrope sa kojima se mogu pohvaliti generacije vaterpolista. Teško je sve te uspehe i nabrojati kada počnemo da ih se prisećamo.
Prošao je Partizan sa svojim navijačima mnogo toga. Menjala su se vremena, menjao se svet, menjale su se naše države. Naš Partizan je uprkos svemu trajao i odolevao. Rušili su ga, divili mu se, ali su ga ponižavali, uništavali i osporavali.
Pamte se uspesi u punih osam decenija dugoj istoriji. Oni najverniji pamte i poraze, nekada veoma bolne, nepravedne… bilo ih je mnogo jer samo iz mnogo poraza mogu da dođu neki veliki uspesi. Osamdeset godina sportskih nadmetanja pratilo je i mnogo nadmetanja i podmetanja koje i nemaju veze sa sportom i čini se da Partizan kroz sveukupno vreme koje je prošao ne pamti toliko tešku deceniju kao ovu poslednju.
Partizan je i dalje organizovan amaterski onako kako je to bilo i davne 1945. godine, skromnih Sportsko društvo je kao nikada pre razjedinjeno i nije ovaj jubilej dočekan u potpuno radosnoj atmosferi.
Fudbalski klub prolazi kroz svoje najteže dane. Devastiran i urušen bori se od danas do sutra. Fudbalski hram danas se ponajmanje može pohvaliti svojim izgledom. Dugovanja su ogromna, a prelepa rođendanska bakljada sa tribina dočekana je na medijski nož sa pitanjem mora li se stati na kraj pirotehnici i huliganizmu sa kojim se danas poistovećuju oni koji samo vole svoj klub.
Vaterpolo klub dočeao je svoju poslednju kap u bazenu, poslednju kap koja samo što nije presušila i sa sobom odnela sve one trofeje koje će i vreme zaboraviti. Veslači prete istupanjem iz sportskog društva, a košarkaški klub koji se jedini u kolektivu može pohvaliti stabilnošću. U godini i mesecu velikog jubileja suočava se sa pitanjem da li navijači moraju da plaćaju za svu ljubav i da li će još jednom da se bore protiv nečijih ličnih ambicija. Koji klub vode po tankoj liniji između dobrog i onoga što je tome suprotno.
Nikada, čini mi se ni mi nismo bili više podeljeni, bez samokritike i sa minimalno pozitivnih misli. Bezmalo četrdeset sportskih sekcija u okviru sportskog društva nikada kao sada nisu bili toliko prepušteni samima sebi i ostali bez podrške onih koji su trenutno jači i uspešniji!
Ostaće upamćen ovaj jubilej, ali biće zapamćen i po tome što nije bilo centralne proslave… što nisu prikazani najlepši trenutci i pokazani najveći trofeji. Izostala su najveća imena i najveći pojedinci u istoriji kluba, izostala je možda i neka zajednički objavljena publikacija, zajednički spomenar uspomena i najlepših fotografija iz osam decenija zajedničke ljubavi, zajedničke radosti i tuge, borbe!
Neka ti je srećan rođendan klube slavnog imena, da večno živiš, a tvoji navijači budu zajedno sa tobom kao i do sada! Neka ti oni koji te kritikuju daju još veću snagu a oni koji te hvale neka budu tvoja sigurnost da ćeš i dalje, zauvek trajati!
