Možda nije interesantan period za pisanje i nije možda period kada bi moglo da se kaže nešto konkretno, osim da Partizan ima najkreativije i najkritičnije, ali i najbolje navijače na svetu, pa bi možda mogla da se izvede neka analiza prethodne, u odnosu na ovu sezonu, ali i da se kaže neka reč o samoj ekipi.
Posle spektakularne pobede protiv Makabija, emotivno i energetski vrlo zahtevne, svakako i u smislu jurnjave za velikom rezultatskom razlikom u korist protivnika i fantastične pobede, krenulo se na noge Panatinaikosu, ekipi koja dva meseca ne zna za poraz, koja je nanizala 7 pobeda uz 1 tesan poraz u Vitoriji.
Posle upravo te – i te kakve! – pobede protiv Izraelaca, kojom je naš Partizan izašao iz serije poraza, pobeda protiv Panate nametnula se kao očekivana, pod moranje i sasvim normalna stvar.
Bila je to jedna vrlo „egal” utakmica u kojoj su daleko koncentrisaniji Grci iskoristili sve naše izgubljene i nepokupljene lopte i uz daleko bolji šuterski učinak utakmicu prelomili u svoju korist.
Kao i uvek do sada, to je bio povod za kritike na račun igrača, pojedinačno, ali i timski, kritike na račun same igre, ali i licitacije o dometima ove ekipe koja, kako je okarakterisana, „igra samo” na domaćem parketu. Već dugo se porede igrači iz prethodne sezone sa ovima sada, komentariše kvalitet pojačanja, a sve to u momentu kada se sezoni još uvek kraj i ne nazire!
Ali hajde da probamo da budemo konkretni i realni i da probamo da izvučemo zaključke, ali i razloge za bujicu komentara nakon svakog poraza, ali i svake nešto slabije partije.
Pre svega, nešto što ni sam nisam mogao da prihvatim je to da sportski sektor nije imao „plan B” onda kada se izjalovilo obećanje, dolazak, ili kako god nazvali onu sagu oko bivšeg reprezentativca Španije.
Drugi, reprezentativac Izraela, otišao je gladan novca, projektovan za organizatora igre, a on odabrao drugačiji put, u drugi klub. Meni se sa ove distance čini da je njegova uloga ništa veća, čak manja nego što je to bilo minule sezone u Beogradu.
Janis je hteo da se vrati kući, igrač koji je mnogo doprineo Partizanu i celim sobom bio u Partizanu, ali da se ne zanosimo, nije on igrač koji je viđen kao prva opcija. Nije to bio ni tada, ne bi bio ni da je ostao.
Dante, nema ni o njemu mnogo priče. Jedinstven, drugačiji, pa opet originalan… igrač kojeg je bilo zadovoljstvo gledati. Postao je bolji igrač, dobio je šansu kakvu je tražio, kakvu je, na posletku, i zaslužio. Opet, igrač koji je po svaku cenu želeo u NBA, a sezona u Partizanu mu je ta vrata i otvorila. Ova poslednja rečenica možda objašnjava mnogo i u njome je rečeno sve!
Matijas Lesor… tri tačke, da, baš to! Činilo se na mahove da je dostigao svoj maksimum i da je upravo to razlog što je „pušten” da ode. Sa druge strane, neki unosniji ugovor, veći izazov, korak dalje u karijeri, sve su to razlozi zbog kojih je posle dve sezone doneo tu odluku kakvu je doneo. I te dve sezone, vredno je napomenuti, jedine su dve vezane u nekom klubu u njegovoj profesionalnoj karijeri.
I to su igrači koji su otišli, koji su dali sebe i koji su dali sve od sebe. O onima koji su ostali pisao sam, o njima se dosta toga zna i zaista oni jesu i bili kostur ekipe, uz naravno Lesora, koji su zaslužni za rezultat koji je napravljen.
Od ove sezone smo možda očekivali previše i možda to u ovome trenutku nije dovoljno, ali…
Definitivno nije momenat za svođenje računa i definitivno nije interesantan period za pisanje o rezultatima kako rekoh, a i nije period kada bi moglo da se kaže nešto konkretno, osim da Partizan ima najkreativije i najkritičnije navijače – što isto rekoh. Sezona je dinamična, brza i puna utakmica, poslastica sezone tek treba da usledi…
Nastaviće se…
