Teško je prosečnom navijaču Partizana udovoljiti. Do pre samo nekoliko dana, sve je bilo crno, danas sve izgleda tako belo i, naravno, sve se svodi na to! To je boja koja se voli, to je emocija koja pokreće i to je, zapravo, ono što stvara taj neverovatan huk koji nosi!
Ako smo do sada imali u nekim utakmicama pobede „u džepu“, a koje su se ipak završile porazom, iako je bilo mnogo kritika zbog toga, iako to jeste sastavni deo sporta, danas opet imamo kritike na način na koji slavimo pobede?! Možda zvuči malo sarkastično, ali sve u svemu, nadam se i da ćete mi oprostiti u ovoj pobedničkoj atmosferi?!
Rekao sam i ranije, kada iz nekih bolnih poraza izvučeš pouke, kada bez obzira na sve te poraze vidiš koliko možeš, kada zaboraviš na ono što je bilo i misliš o onome šta dolazi, kada veruješ, pre svega u sebe, onda možeš i da se nadaš da ćeš postati šampion!
Put za šampione jeste dug i do cilja predstoje još neki porazi, do tog cilja isto tako vode i spektakularne pobede poput one protiv ekipe Monaka.
Ako uzmemo u obzir to da su gosti iz Kneževine došli kao trećeplasirani tim prethodne Evrolige i da su na gostovanje Partizanu krenuli kao trećeplasirani na tabeli u ovoj sezoni, sa 7 pobeda iz 11 odigranih utakmica, onda je jasno da se zaista radi o vrlo ozbiljnoj skupini i ekipi sa velikim ambicijama! Igrači koji su ostali, igrači koje su doveli, svakako da su još jedan pokazatelj da treće mesto u Kaunasu nije nešto čime će se zadovoljiti vlasnici ovoga kluba iz jedne male, ali veoma bogate zemlje!
Dočekali smo ih domaćinski, sportski, motivisani da nastavimo niz od prošle sezone. I uspeli smo, zabeležili smo i treću pobedu od povratka u elitno takmičenje! Moglo bi se reći da znamo kako se pobeđuje ova ekipa ili da oni još uvek ne znaju kako protiv nas.
Počeli smo sa jednom izuzetno interesantnom prvom petorkom koja je fantastično otvorila utakmicu.
Panter, Pi Džej, Smajli, Bruno i Zek su pogađali gotovo sve, a sa druge strane, u odbrani, bili dobro postavljeni. Dosadašnje mane su se, u ovoj utakmici, pokazale prednostima!
Rekao bih da je „nedostajalo” visokih igrača tj. izuzetno je falio Kaminski jer smo, evo drugu utakmicu, pokazali da se – slobodno mogu reći – vraćamo korenima, igrom pod košem koju naš trener voli i koja je zapravo zaštitni znak Partizana već decenijama!
Primetno je i to da Željko nije mnogo rotirao, zapravo pokušao je sa unošenjem svežine, ali shvativši da to ne daje rezultata, nekarkteristično se držao postava sa „zagrejanim” igračima, što na kraju pokazuje i minutaža. Čak četvorica igrača preko 36 minuta, Smailagić nešto više od 21, Kaboklo 18 i pitanje je koliko bi i ova dvojica odigrali da nisu u borbi sa protivničkim igračima zaradili dosta faulova.
Uglavnom, ne bi to ni bilo tako strašno da nas već za dva dana ne očekuje još jedna bitna utakmica sa „ranjenim” Armanijem, koji će sigurno tražiti prekid rezultatske krize upravo u Beogradu.
Još jednu činjenicu ne treba izostaviti, a to je da poslednje dve utakmice za nas traju po pet minuta duže. Ali to nisu samo dva produžetka, to su utakmice koje traju i po više od dva sata sa velikim brojem gledanja spornih situacija od strane sudija, sa svim trošenjem enormne energije i napetošču!
Teško je biti navijač toliko vremena, a zamislite samo koliko je teško biti igrač na ovakvim utakmicama!
Ali, moram da kažem još jednom – kada je najteže, potrebno je stisnuti zube, izvući snagu, izaći na teren i boriti se, pobediti, tako se postaje šampion na posletku!
A kada u ovako teškim, dugačkim i napetim utakmicama pobediš, sigurno je to i motiv više i motiv uopšte za svaku narednu bitku. A bitke tek predstoje!
I ne treba dozvoliti da na ovako veličanstvenu pobedu, srce ostavljeno na parketu i potrošene dlanove, senku bace nečiji komentari kao što su „gnusno vrežanje protivničkog trenera“ i slično.
Saša Obradović je prethodnog puta dočekan aplauzima, sada je ispraćen zvižducima. Moglo se čuti i uobičajeno skandiranje kojim bude „počašćen“ svaki trener koji je sedeo na klupi ljutog rivala, ali isto tako se može komentarisati uvredljivo gestikuliranje i insinuiniranje druge strane.
Kada 20.000 navijača, u ovakvoj utakmici, pokaže emocije, onda su to gnusne uvrede!?
Kada trener gostujućeg tima neprimereno gestikulira (kome?!), psuje (koga?!) i insinuira (na šta?!), onda je to emotivna reakcija?!
Na kraju, svaka čast momci! Iz dva produžetka – dve pobede! I ako neko kaže da ste postali kraljevi drame – neka! Sigurno da to i jeste, ali je i sigurno da ste pokazali da dramu režiraju pobednici!
