Nije često prilika da se dese dva derbija u nizu, u samo nekoliko dana, i to u dva takmičenja, na samom početku sezone, onom najosetljivijem, kada se brusi forma i kada još uvek mane u igri nadvladavaju nad vrlinama.
U proteklih nekoliko dana imali smo tu retku priliku i zadovoljsto (i više od zadovoljstva) da gledamo dve velike pobede, lice pobednika u dva čina, karakter i mu*a na delu, u prvom ovosezonskom evropskom, i prvom regionalnom susretu.
Da se može reći da je sezona počela onako kako smo zamišljali, nije! Da se može reći da je sezona počela onako kako je trener i tim želeo, slobodno možemo i za to reći da nije!
Nešto što su mogle biti pobede bili su porazi, onda kada se očekivalo više dobilo se malo, od pojedinaca od kojih se očekivao više videli smo itekako manje… Neki strah, manjak samopouzdanja, frustracija, kao da se sve to uvuklo u naše igrače, i tako teške noge i slabe ruke rezultirale su sa tri poraza u Evropi i tesnim, neočekivanim, porazom u regionu.
Derbi, tačnije dva derbija u nizu koji su trebali da budu poslastica za navijače, stvorili su kao uvertiru neki gorak ukus kod navijača, vladala je neka neverica, kritike na dres ovoga, kritike na dres onoga igrača, od heroja kako je to bivalo, i kako smo naviknuti prošle sezone, iz utakmice u utakmicu, postajali su tragičari i krivci, redom kapiten, „starosedeoci“, novi koji su tek pristigli… a slobodno, ne treba kriti, mogle su se čuti i stidljive doduše, kritike i prema samom treneru!
A onda, krenimo redom od kraja, sa osvrtom na početak ovoga teksta! Znao je trener kada se raste i sazreva, znao je kada od svojih dečaka da napravi muškarce, znao je kada da očekuje da će ono pobedničko seme da proklija. Znali su igrači da je sada ili nikada! Oni stariji šta da očekuju od sebe samih, ovi novi kakva su očekivanja od njih.
Počelo je silovito u prvoj utakmici, niko nije ni očekivao da može da se nastavi tim tempom, a onda, opet nešto neočekivano, je usledio veliki, ma ne veliki, već ogroman pad, najveći pad u igri od početka sezone, preokret režiran od strane protivnika, prokockana je velika razlika i voda koja kao da je „ušla u uši“! A onda… Onda je usledilo ono pravo, ono najvažnije, hrabrost, strpljenje i zajedništvo sve u jednom, karakter, niko se nije blistao ali je svako dao svoj doprinos u itekako važnoj pobedi na kraju, tesnoj pobedi izuzetno važnoj za dalji tok takmičenja ali i daleko bitnijoj za sticanje samopouzdanja!
Vremena za oporavak i trening malo, vremena za slavlje još manje… novi derbi za svega četiri dana! Sa jedne strane izmoreni heroji, sa druge strane ranjeni protivnik željan osvete!
Kaže jedan navijač protivničke ekipe, danas, a danas je jutro posle naše druge pobede zaredom: „kada sam video da se Nedović i Hanga „nisu skidali“ i bez Lazića, znao sam da će biti teško da pobedimo!“
To je taj njihov veliki (ne)sportski manir pre svega!
Krenimo redom… Ponitka- odsutan već deset dana, kapiten- u prošloj utakmici izgubljen na minimum dve nedelje, Smajli- neizvestan od letos, novajlije- u razumljivom periodu adaptacije, u zbiru- jedanaest igrača u rotaciji!
Pa hajde onda da ih pitamo da li je trebalo da izvedemo pet, šest ili sedam igrača da bi oni bili zadovoljni odnosom snaga?!
Jasno je gospodo zašto ste nebitni, jasno je što sami izazivate povremene uvrede i prozivke, jasno je kako se ponašate u vašim (često sumnjivim) pobedama, i vrlo je jasno kako ste niski u porazima!
Bravo igračima, dali su poslednju kap krvi za grb koji nose, dali su svaki atom snage, pokazali su hrabrost ali i samo delić onoga koliko znamo da mogu!
Bravo „Grobarima“, pokazali su ono avangradno, dvadeset hiljada kao jedan… bez incidenta, bez da je zrno prašine palo u teren, još jednom bravo, tako mi to radimo, na ponos pametnima!
I da završim onako pobednički, replikom iz jednog čuvenog filma: “Sine, znaš kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren i pobediš”.
