U noći kada je let iz Atine ka Beogradu postao najpraćeniji avion na svetu, jer su hiljade ljudi na Flightradar-u pratile put Željka Obradovića, delovalo je kao da deo ove nacije još jednom čeka – ne samo trenera, već simbol sopstvenog buđenja.
Ni onaj drugi deo nacije nije ostao imun i nem na toliku količinu emocija, doduše sramežljivo što nikada neće priznati- itekako je osetio ponos jer kako drugačije objasniti interesovanje gotovo svakog pojedinca bez obzira na uzrast i lična interesovanja.
Scena emotivnog dočeka gotovo instinktivno priziva jednu drugu sliku – iz sasvim druge epohe. Dositej Obradović- po rođenju Dimitrije, prosvetitelj i pisac, ostavlja svešteničku mantiju i stiže u Srbiju iz Trsta 1806. godine, u već poznim godinama, sa jasnom misijom da probudi uspavani narod i pomogne njegovom duhovnom i političkom preporodu. Dva veka kasnije, drugi Obradović postaje simbol drugačijeg, ali prepoznatljivog buđenja.
Kada se prašina slegne, ostaće činjenica da je, baš kao Dositej u svoje vreme – jedan Obradović uspeo da probudi Srbiju. Osvestitelj.
Dositej i „Vostani Serbije“ – prvi poziv na buđenje
Pesma „Vostani Serbije“, koju je Dositej napisao 1804. godine kao rodoljubivu budnicu Prvog srpskog ustanka, bila je više od običnog teksta – to je bio poziv narodu da izađe iz istorijskog mraka.
„Davno si zaspala,
u mraku ležala;
sada se probudi
i Serblje vozbudi“
Te reči, upućene zemlji koja se budila iz višedecenijskog turskog jarma, pretvorile su se u svojevrsnu himnu jednog istorijskog preokreta. Dositej u Srbiju ne dolazi kao vojskovođa, već kao onaj koji nosi knjigu, reč i ideju modernizacije – kao prosvetitelj koji veruje da se narod podiže znanjem, samosvešću i kulturom.
Željko Obradović – prosvetitelj jedne druge Srbije
Dva veka kasnije, drugi Obradović postaje simbol drugačijeg, ali prepoznatljivog buđenja. Željko Obradović, rođen 1960. u Čačku, najtrofejniji je evropski košarkaški trener u istoriji, sa čak devet osvojenih titula prvaka Evrope na klupskom nivou.
U leto 1991. godine, kao košarkaš sa 31 godinom, ostavlja reprezentativni dres i preuzima Partizan. Već naredne sezone, u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji, preko Fuenlabrade stiže do Istanbula gde osvaja Kup evropskih šampiona– prvi i jedini put u istoriji kluba. U tom trenutku, on ne dolazi kao legenda, već kao mladi trener koji rizikuje sve.
Kada se 2021. vratio u Partizan posle 28 godina, već kao globalna ikona evropske košarke, imao je 61 godinu i iza sebe gotovo sve što se u ovom sportu može osvojiti. Njegov povratak tada je već imao dimenzije misije: da podigne ne samo klub, već i da donese nadu navijačima Partizana koji su godinama živeli između nostalgije, romantike i razočaranja.
„Vostani“ na parketu
Dositej je pisao stihove koji su pozivali zemlju da digne „carsku glavu gore“ i pokaže Evropi „krasno lice“. Željko je, na košarkaškom parketu, činio upravo to: vraćao je Partizan na mapu Evrope.
U tom smislu, Obradović je u ulozi prosvetitelja: insistira na disciplini, radu, poštovanju igre, ali i kulturi ponašanja, odnosu prema grbu i publici. Njegova ličnost nadilazi rezultat – za navijače Partizana on je garancija da klub ne odustaje od sopstvenog identiteta.
Let koji je postao metafora
Vest da je Željko podneo ostavku posle teškog poraza od Panatinaikosa u Atini i lošeg učinka u Evroligi šokirala je crno-belu javnost. U trenutku kada je poleteo nazad ka Beogradu, njegov let iz Atine postao je najpraćeniji na svetu – prema podacima Flightradar-a, hiljade ljudi širom planete pratile su avion u kojem se nalazio trener Partizana.
Dok je avion sleteo na „Nikolu Teslu“, hiljade navijača su već ispunile dolazni terminal kako bi jasno i nedvosmisleno preneli samo jednu poruku: „Željko, ostani“.
Ako je Dositej nekad pisao „Sada se probudi i Serblje vozbudi“, onda je ove večeri poruka išla u obrnutom smeru kao poziv navijača na buđenje svojeg prosvetitelja, da ga ubede da ostane.
Paralele između Dositeja i Željka Obradovića, naravno, imaju svoje granice. Jedan je učestvovao u stvaranju moderne srpske države i njenog obrazovnog sistema; drugi je oblikovao evropsku košarku i identitet jednog kluba. Prvi je pisao budnice, drugi crtao akcije na tabli. Zajedničko im je pak nešto što prevazilazi istorijske okvire: obojica su, u svojim vremenima, doživljeni kao figure koje „dižu glavu“ ljudima oko sebe i vraćaju veru u sopstvenu vrednost.
A kada se prašina ponovo slegne, a Željko Obradović nastavi svoju misiju, ostaće činjenica da je u jednom trenutku – baš kao Dositej u svoje vreme – jedan drugi Obradović svoga vremena uspeo da vozbudi Srbiju. Prosvetitelj.
