Kada sam pre desetak dana najavio da KK Partizan očekuje jedan veoma uzbudljiv period do utakmice sa Dubaijem u 5. kolu ABA lige, nisam mogao ni pretpostaviti da se može desiti toliko toga! Vrlo je teško odrediti šta je vredno komentara i kojim redosledom se osvrnuti na stvari koje su ostavile najveći utisak.
Krenulo je sa utakmicom u Areni protiv Pariza! Niko ne može da tvrdi da Pariz svakako ne bi pobedio, ali dešavanja na tribini sigurno da su promenila tok i energiju susreta onda kada je Partizan bio u rezultatskoj prednosti! Nije se znalo ko pije, a ko plaća kako bi se narodski reklo! Nisu samo scene i komentari tih dana na dešavanja narušila mir ekipi koja je trebalo da trenira i da se sprema kod kuće. Žestoke kritike stotina hiljada onih kojima nažalost odgovara takvo stanje, u kojem se najlakše sažaljevati ili kriviti sve(t) oko sebe za sve što se dešava, su umnogome uticale na ekipu.
Probudio se Partizan posle svega protiv Barselone. Pobeda je izmakla momcima u crno- belom, tačnije propustili su je u svom karakterističnom stilu iako im se nema šta zameriti za većinu onoga što su pokazali na toj utakmici!
Posle svega, da začini već prezačinjenu čorbu doprineo je četvrti poraz u pet poslednjih utakmica! Bolji je bio Dubai! Još jednom je Jurica Golemac uspeo da nadmudri svog nekadašnjeg trenera, a sada kolegu čiji tim nikako da slavi na tom Bliskom istoku.
Pa nije možda ni čudna ta atmosfera koja se stvara ako posle pet kola u regionalnoj ligi i svega osam u Evropi jedan novinski zaključak glasi, citiram:
– “Navijači su podeljeni, neki imaju bezrezervno poverenje, pre svega u trenera, pa onda i u ekipi, dok drugi smatraju da je Željkovo vreme prošlo i da više nije u stanju da iz igrača izvuče maksimum. Istina je verovatno negde na sredini.”; kraj citata.
Ponavljanje je majka znanja ili na latinskom “Repetitio est mater studiorum”, što znači da je ponavljanje ključno za učenje i pamćenje. Pa hajde da se onda podsetimo ponovo nekih detalja i ključnih činjenica…
Željko Obradović sigurno jeste jedan od trenera koji je doživeo mnogo poraza u svojoj karijeri i istovremeno trener koji nije uspeo da izvuče maksimum iz mnogo igrača koje je trenirao! Ako bi to gledali kao jedinicu kojom se meri trajanje njegove karijere onda bi zaista neko, ko se nikada nije bavio trenerskim poslom, možda i mogao da tvrdi da je njegovo vreme prošlo! Međutim ako uzmemo u obzir činjenicu da je isti taj Željko Obradović radio u svega šest klubova, da samo sa jednim od tih šest klubova nije uspeo da osvoji Evroligu a da je u poslednje tri decenije u svakoj od njih osvajao titulu najboljeg na starom kontinentu i sakupio čak devet tih trofeja onda bi se čak neko usudio i da pomisli da njegovo vreme tek dolazi!
Istina je i to da današnji format evropske lige broji dvadeset timova i da svi treneri koji se još uvek aktivno bave trenerskim poslom rade u nekom od trenutnih učesnika Evrolige izuzev jedino Ćus Matea koji je imenovan za selektora reprezentacije Španije. Pablo Laso koji je predvodio Baskoniju u prošloj sezoni poslednji je aktivni trener, trenutno bez angažmana, koji je osvajao Evroligu. Da istina čak nije ni na sredini govori činjenica da svi treneri koji trenutno predvode evroligaške klubove, njih pet, imaju zajedno ukupno jedanaest titula Evrolige dok je Željko Obradović samostalno sakupio devet! Prvi sledeći je Etore Mesina sa četiri trofeja što je i najveći broj koji jedan trener ima samostalno.
Verujem da je sasvim dovoljno da bi se moglo zaključiti da je Željko Obradović i dalje klasa ispred ostalih ali i istovremeno da sa tolikom skromnošću smatra privilegijom to da može biti trener svog Partizana! Sasvim slobodno mogu da kažem da Partizan jeste njegova prva i jedina sportska kuća dok god uživa u tome da ga na svakoj utakmici 20.000 ljudi pozdravlja tako što uzvikuje njegovo ime.
Mislim da nema potrebe da ponavljam i nastavljam sa činjenicama, jer poenta nije da se pišu hvalospevi o Željku Obradoviću, dovoljno hvalospeva o njemu govore njegovi uspesi. Poenta bi trebala da bude u tome da nije ni malo lako izvući maksimum iz igrača i selektovati takav tim sa kojim je lako osvojiti Evroligu o čemu svedoče činjenice i vreme iza nas.
Hajde da se vratimo sada na početak i na razloge koji su inicirali kritike pa i uostalom novinarske zaključke među kojima i onaj koji sam citirao. Razlog su četiri poraza iz poslednjih pet utakmica, ali i zaključak da ekipa Partizana igra samo tri, od četiri deonice koliko ima jedna košarkaška utakmica.
Iako KK Partizan u dosadašnjem delu sezone ima odnos pobeda i poraza 7-6 a u ligaškom delu ih očekuje još 41 utakmica ja bih razloge za kritike i za to što se igra raspada u nekom delu utakmice ipak tražio među igračima, preciznije u pravilima koje je postavilo udruženje evroligaških igrača ELPA. Između ostalog kalendar takmičenja diktira pravilo o broju dana za pripreme pred sezonu, ali i limit u trajanju i broju treninga koje trener može da sprovodi tokom dana, sedmice, meseca!
Najbolji evropski treneri svakako će vam reći da je iskustvo pokazalo da trening, uigravanje i detalji zapravo predstavljaju srž košarkaške igre, što je na kraju krajeva i iz manje talentovanim igračima nekada ranije izvlačilo one najveće kvalitete koje su pronalazili u individualnom, ali i timskom treningu. Nije skup tim nužno morao da bude najbolji, a pobeđivale su one ekipe koje su bile fizički, ali i taktički najspremnije. O tome svedoče i rezultati ovde spominjanog najtrofejnijeg evroligaškog trenera, ali na isti taj način rezultate je pravio i trener koji je rezultatima takođe obeležio jednu epohu košarkaškog tima iz Humske, Duško Vujošević!
Duga je sezona i biće prilike da pravimo paralele, izvlačimo koristi i mane te nekadašnje i sadašnje košarke, ali sada ću se prvenstveno vratiti na Partizan i uzroke kritika u ovome uvodnom delu sezone.
Navijači su željni pobeda i očigledno je da nemaju strpljenje u ovih nešto više od mesec dana koliko sezona traje. Kritikuju trenera, kritikuju igrače, kritikuju sportski sektor. Razumljivo je to ako se zna da je u rukama navijača najveće uporište za stabilne finansije kluba poslednjih godina. Zato ljutnji možda doprinose nespretne izjave uprave, inertnost prilikom dovođenja pojačanja i neki drugi organizacioni propusti, ali… mislim da nema razloga da se baš iz svega izvlači ono krajnje negativno što već značajno ide u pravcu neumesnog i ružnog.
Doveo je Partizan neophodna pojačanja, reagovala je uprava posle niza povreda, ali i tada je bilo komentara od toga da su dovedeni igrači koji su višak u svojim klubovima, igrači koji nemaju kvalitet, igrači sa previše godina! Ne mislim da treba suditi pre i nego se igračima da šansa i kada bude prošlo neko razumno vreme u kojem oni treba da pokažu zašto su tu, jer i kao što je slučaj sa trenerom tako i igrači u rosteru Partizana uglavnom imaju neke rezultate i karijere iza sebe.
Moraju navijači da budu strpljivi i pokušaju da očigledno dosta negativne energije usmere u pravcu podrške, jer izgubili su svest o tome da na klupi imamo trenera kojeg bi sigurno poželeo svaki klub Evrolige u ovome trenutku! Razlika je u tome što oni imaju novac, ali nemaju ljubav koja koja najviše znači tome što on radi tamo gde voli… tamo odakle je krenuo po još jednu titulu koja pripada i njemu i navijačima!
Svakako nije kraj ovome tekstu i nastaviću ga pričom i osvrtom na košarku pre i posle kovid epidemije, ali vreme je da se za ovaj put stavi tačka i mislim da je to najbolje uraditi mnogo puta ponovljenim citatom Duška Radovića:
“Nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan.“
