Ovo nije priča direktno vezana sa sportom i kao takva je nešto o čemu nerado pišem. Nije ni priča o sportu, sportistima, trenerima ali itekako može da se poveže sa celokupnim muljem u kojem je danas sport u Srbiji duboko zagazio. Ovo je zapravo priča o svima onima koji u sportu nalaze motive da bi imali povod za priču o svemu onome što im padne na pamet i što nose na duši.
Prisustvovao sam ne tako davno jednoj konferenciji za štampu, kada je jedan od takozvanih novinara replicirao time da će on da postavi još pitanja kada već niko drugi neće. Naravno, tema je bila nešto potpuno suprotno od konteksta, povoda i mesta na kojem smo se našli.
Živimo u vremenu razvijene tehnologije, u eri društvenih mreža i u vreme neverovatnog prostora koji omogućava sticanje publiciteta pri čemu, i između čega je veoma tanka linija koja deli ono što bi se moglo nazvati dobrim i onoga lošeg. Ali i živimo uvremenu kada i nije važno šta se piše od onoga o čemu se piše… isto važi i kada je i izgovorena reč u pitanju!
Novinarstvo je postalo profesija onih koji nisu novinari i novinara koji su zaboravili kako je to biti. Naslovi se pišu tako da zvuče senzacionalno a tekstovi su potpuno ambivalentni u odnosu na sve ostalo što ih prati. I ako se nekada govorilo da živimo u zemlji u kojoj je svako veći trener i sportski znalac od onih koji se time bave, danas možemo da kažemo da živimo u društvu kada su pojedinci osetili prostor i priliku da međusobno dokazuju ne samo ko je bolji, nego i ko je brži u objavljivanju neproverene informacije, čija vest će da ima više klikova i na kraju… zapravo postane i najmanje bitno šta je od svega istina.
Imamo i onaj krug novinara, analitičara, influensera i uticajdžija koje zapravo možemo da ignorišemo, ali imamo i krug onih koji se zaista jesu sportom bavili profesionalno ali verovatno i sami nezadovoljni ostvarenim danas prodaju dušu đavolu! Njih ne možemo da zaobiđmo! O tome koliko su spremni daleko da idu i koliko je cena njihove duše i dostojanstva mala pokazuje to koliko im je nedovoljan medijski prostor za njima bitne teme za koje su plaćeni da o njima govore.
Dakle, povod za ovaj tekst kao što rekoh nije sport, nisu igrači, treneri ili taktika, povod za ovaj tekst je jedan čovek o kojem se ovih dana piše kao čoveku bez dlake na jeziku, čoveku britkog jezika i na posletku kao nekome ko je uvaženi kritičar, košarkaški znalac i eminentni stručnjak!
O tom čoveku lično izbegavam da bilo šta kažem i uspešno ignorišem ono o čemu on govori. Pre svega poštujem godine tog čoveka, ali poštujem i njegov rad i doprinos koji ima u eri razvoja posleratne košarke u Jugoslaviji. Mogu da kažem da čak i cenim to što je u karijeri vodio preko dvadeset košarkaških klubova ali nemam pravo da cenim koliko je to uspešno radio jer uspešni treneri čiji rad ja pratim su oni koji uglavnom imaju veći broj trofeja u poređenju sa brojem klubova u kojima su radili.
Kao navijač Partizana, trudim se i da izbegavam da komentarišem teme vezane za Crvenu Zvezdu osim onda kada imaju veze sa sportskim duelima večitih rivala, ili kao u ovome slučaju kada neko iz suprotnog tabora previše gura nos u dvorište u kojem za takve nema mesta. Ovaj gospodin kao okarakterisani i istaknuti bivši radnik kluba i navijač Crvene zvezde zaista više ne bi trebao da izlazi van dvorišta na Malom Kalemegdanu.
Između ostalog na ovome portalu je bio pregled analize o večitima u medijima pa onda rezultat te analize i nije toliko iznenađujući ako znamo da oni koji se bave Crvenom zvezdom u većini slučajeva imaju potrebu da pričaju o Partizanu.
Kada je reč o Crvenoj zvezdi za ovog analitičara mogla bi da važi ona izreka “maca pojela jezik”, međutim, kada on kaže da je rad Željka Obradovića u Partizanu neuspeh, da je Željko Obradović prevaziđen i da je sportski sektor Partizana pogrešno izabrao igrače za ovoga analitičari većina medija u svojim naslovima koristi onu drugu izreku “bez dlake na jeziku” i on dobije toliki medijski prostor i toliko naslova da se prosto oduševimo time da ima onih koji imaju hrabrosti da govore o onome o čemu drugi ćute.
Gospodine Đuroviću prestali ste da se bavite trenerskim poslom i poslom vezanim uz parket dovoljno davno da Vam se može oprostiti to što više niste uz korak sa kolegama koji su treneri i danas. Kao stariji kolega Željka Obradovića i bezmalo osamdesetogodišnjak trebalo bi da se sećate svih klupskih i svih reprezentativnih uspeha Željka Obradovića koje je postigao sa samo jednom seniorskom reprezentacijom i u svega šest klubova u kojima je radio. Čak i u svojoj daleko manje uspešnoj igračkoj karijeri imao je više uspeha od Vas kao igrača ali i više uspeha od većine igrača koje ste trenirali dok ste se kasnije bavili trenerskim poslom. Trebalo bi da se sećate i njegovih mentora, onih kojima je on pomagao, ali čak i uspeha koji su postigli sada već oni kojima je on bio trener i onih koji su bili njegovi pomoćnici.
To su velika imena evropske i svetske košarke danas a oni koji sa kojima je radio i sarađivao, koji danas nisu među nama, članovi su kuće slavnih zbog svog doprinosa košarci i po njima danas ime nose mnoge košarkaške hale, trofeji i nagrade.
Kao neko ko nikada nije imao niti jednu vezu sa KK Partizan ne znam šta je to što Vam daje za pravo da cenite šta je prema postavljenim ciljevima u KK Partizan uspeh a šta je to neuspeh? Uostalom kao neko ko je košarkaški analitičar koji prati i analizira utakmice Crvene zvezde zašto baš uvek kada Vam ponestane materijala vi se dohvatite pa govorite o Partizanu a ne recimo daleko sadržajnije o aktuelnim protivnicima kluba za koji navijate i koji toliko volite? Kojem ste toliko puno dali i koji Vam je na tome zahvalan?
Reći ću Vam gospodine Đurović zašto ne govorite o klubu za koji navijate a za šta ste plaćeni da govorite i nadam se da će to u budućnosti biti teme kojima ćete više da se bavite i teme od kojih ćete više da zarađujete! Verujem u to da će i navijači kluba sa kojima delite istu emociju, tada biti daleko zahvalniji na tome o čemu pičate nego što su sada.
Ne govorite o Crvenoj zvezdi jer govoriti o navodnim neuspesima drugog, daleko uspešnijeg kluba i sportskog društva između ostalog, mnogo je lakše nego govoriti o onome što bi u javnosti bilo daleko interesantniji da se čuje. Govoriti o klubu kojem, Bože moj, košarka nije zakletva i čijim navijačima je fudbal važniji otvorili bi kutiju sa daleko više intriga, kontroverzi i sumnjivih poslova i sumnjivih lica o kojima ni daleko hrabriji analitičari od Vas ne smeju da govore!
Ne morate gospodine Đuroviću da idete čak ni čak toliko duboko niti daleko u prošlost, pozabavite se samo rezultatima voljenog Vam kluba u ovoj novijoj eri u kojem Evroliga ima dva srpska predstavnika. Pozabavite se finansijama, budžetima, statusom među navijačima i poštovanju u sportskim okvirima. Pozabavite se i sa rezultatima vašeg voljenog kluba u Evroligi, ali i načinom na koji je do rezultata Vaš voljeni klub dolazio u domaćim takmičenjima prethodnu deceniju. Recite šta mislite o saopštenjima bivšeg predsednika voljenog Vam kluba, statusu prema igračima pa i statusu prema kolegama trenerima. Imate sada i aktuelnog trenera koji je legenda kluba i živ je primer kako se vi ponosni Zvezdaši odnosite prema svojima.
Bojim se gospodine da niste plaćeni da biste se bavili svojim dvorištem i da vašem dvorištu nije potreban analitičar! Daleko lakše primiti novac kritikujući drugog, ali sam i siguran u to da je tako zarađen novac daleko manje vredan od toga koliko je nekada bolje oćutati, sačuvati obraz i zadržati poštovanje.
