Nas i Rusa 200 ili 300 miliona, kako god da je ispravno u poznatoj krilatici, moglo je te martovske subote da se iskoristi da se opiše spektakl koji su priredili FK Partizan i bratski nam CSKA iz Moskve.
Zaista fantastičan performans, atmosfera pre i ona koja se nastavila posle na tribinama, podsetili su nas na lepotu jednog sportskog događaja, jedne utakmice, jednog trenutka koji će dugo pamtiti oni za koje je Partizan već deo njih samih ali i oni najmlađi koji ovakve trenutke mogu da upišu na početne stranice spomenara svoje ljubavi prema crno-belim bojama.
Kao iz kakvih ruskih klasika, opis živopisnih boja, tradicije, ponosa, mogao se osetiti u svakom trenutku, a ona skrivena euforija došla je tek posle.
Centralni sportski klub armije iz Rusije od svoga osnivanja pa do danas, baš kao i naš klub ondašnje snažne armije, predstavlja avangardu i prestiž, snagu na sportskom terenu i van njega, pa tako i ne čudi to navijačko i klupsko bratstvo koje traje bezmalo ceo jedan vek! Nikada takvo bratstvo i ljubav po sportu, po veri i po istim vrednostima nije izostalo, kao što nikada nije izostala i podrška kada god je bilo teško na, ali i van sportskih nadmetanja.
Već dan ranije cela postava moskovske ekipe prisustvovala je košarkaškoj utakmici Partizana u Beogradskoj areni, a najava sa južne tribina i navijanje nagovestili su spektakl je usledio sutradan!
Sve je počelo tog 22. dana marta ispred Hrama Svetog Save okupljanjem onih kojima je crno-bela ali i crveno-plava boja pri srcu. Pesma, navijanje, razmena navijačkih rekvizita i suvenira bili su samo uvod u šetnju od „Hrama do Hrama” u kojoj su uživali svi koji su bili deo tog navijačkog kortea, ali i svi oni koji su sa ruskim ili crno-belim zastavama pozdravljali sa prozora i terasa zgrada uz trasu kojom se korteo kretao.
Grobari i Armejsci – svi kao jedan, istim korakom, u jedan glas…
Uživali su najmlađi u navijačkom folkloru, pesmama i neizostavnim pirotehničkim sredstvima za potpunu i lepu sliku. Nešto preko hiljadu navijača doputovalo je iz Rusije i uz one koji su se prethodnih godina naselili u Srbiji, činili da ta lepa slika bude još lepša, a bratstvo još naglašenije.
Podsetilo je intoniranje himni čije su reči odjekivale hramom na čvrste kulturno-istorijske veze među nama, ljude iste vere, istog inata i ponosa. Himna Ruske federacije, koja već dugo nije izvedena javno u Evropi, svakom svojom rečju, kroz taj zvonki bariton, pokazala je moć tog neosvojivog prostranstva i duhovnog bogatstva.
Odali su navijači poštu Radiši Iliću i Andriji Delibašiću koje smo toliko voleli, a koji su nas prerano napustili. Razmenila su rukovodstva ova dva kluba zahvalnice i plakete i još više učvrstili veze između svih nas. Posebne ovacije i posebne emocije poslate su Marku Nikoliću, jednom od najomiljenijih trenera Partizana, a danas šefu stručnog štaba ekipe iz Moskve.
Malo ko je i gledao i pratio zbivanja na terenu pored onoga što su navijači priredili na južnoj tribini. Bakljada, zastave, pozdrav Armejcima sa strane Grobara i otpozdravljanje „braći Rusima” nije mogla da spreči ni kratkotrajna kiša koja je u uvodnim minutima tek pokušala da ometa ovaj spektakl.
Na samom kraju, veličanstvenim vatrometom koji je pratio još jednu u nizu bakljada u bojama dva kluba, stavljena je tačka na događaj koji neće samo prepričavati navijači, simpatizeri i deca Partizana, već bi ovo mogao da bude i domaći zadatak za neke druge koji neguju prijateljske odnose sa klubovima van njihove zemlje.
Rezultat utakmice u korist gostiju – dva na prema jedan za Moskovljane.
Prelepo! Fantastično! Bravo! Uz mnogo puta ponovljene reči pesme tog dana:
„Mi smo braća zauvek, Srbija i Rusija, Partizan – CSKA!”
