Činilo se posle pobede nad večitim rivalom a zatim i protiv Olimpijakosa pred svojim navijačima da se igrači Partizana polako bude. Te dve pobede ulile su nadu ali svakako da nisu predstavljale nikakvu sigurnost za nastavak, pogotovo ako se uzme u obzir spor i nesiguran start našeg šampiona i svega dve pobede u deset utakmica.
Ekipi je sledilo novo duplo kolo, trebalo je ugostiti Žalgiris kod kojeg je nakon nekih sjajnih partija usledio blagi pad u igri ali svakako je i dalje to ekipa koja čvrsto stoji u zoni plej of-a. Nepuna dva dana kasnije i aktuelnog šampiona ekipu Panatinaikosa o kojoj i ne treba mnogo govoriti osim da su oni sigurno i u ovu sezonu ušli sa najvišim ambicijama i minimalnim promenama u ekipi u odnosu na sastav koji je podigao pehar prošle godine na završnom turniru.
Ali, ako smo u prvih deset kola Evrolige gledali bled, spor i bezidejan Partizan sa igračima koji kao da se ne snalaze pod evroligaškim obručima, koji nemaju rešenja za protivnika, sa igračima koji ne shvataju da se košarkaška utakmica igra četiri četvrtine, igračima koje je i deo publike počeo sve glasnije da kritikuje, onda u ova poslednja četiri meča gledamo totalno neku drugačiju sliku koja je pre derbija gotovo bila i nezamisliva.
Vratili su izgleda ovi momci koje imamo veru u sebe same, počeli da koriste kvalitet koji apsolutno i nije bio sporan da poseduju i iz jednog letargičnog naizgled prepotentnog sastava, pretvorili se u mašinu, onu košarkašku kakvu navijači vole i zbog kojih je ponovo skočila cena prisustva u Areni.
Još jednom su navijači, ne samo zbog navijanja i podrške svom timu u pobedi i porazu, pokazali veličinu i poštovanje za one koji su se svim srcem borili za grb, za klub i upravo svoje navijače. Pozdravljeni su najpre Andrea Trinkijeri i Alen Smailagić na način kako su zaslužili a zaslužili bez sumnje jesu. Trinkijeri koji je preplavljen emocijama čak i zaplakao bio je deo Partizana onda kada su mu mnogi drugi okrenuli leđa dok je Smajli neko za koga je suvišno trošiti reči govoreći o njegovoj energiji i srcu sa kojim je nastupao za Partizan u ranijim sezonama. Ništa manje poštovanja nisu zaslužili a kako dolikuje navijačima Partizana i dobili ga su Janis Papapetru i Matijas Lesor svega dva dana kasnije pred publikom u Beogradu.
Sigurno da ekipi nije bilo lako nakon dve spektakularne pobede nad crveno- belim protivnicima znajući da upravo pobede u derbiju a možda i protiv Olimpijakosa za navijače vrede duplo. Pritisak rezultata svakako da je postojao, pritisak dve prethodne pobede takođe, očekivanja navijača ponajviše. Ali ova ekipa Partizana već protiv Žalgirisa pokazala je da je izbrisano sve ono što na startu nije valjalo, sve ono što je nedostajalo, mane kojih je bilo ranije ovoga puta protivnik nije mogao da nađe a svu svoju snagu i kvalitet igrači su, i pored delova utakmice kada je bilo padova u igri, iskoristili za novu, treću pobedu u nizu!
A kada pobeđuješ snaga i motivacija lako se pronalaze. Iz velikih pobeda rađaju se veliki pobednici i upravo tako, već pomalo zaboravljeno, Željko Obradović stvorio je tim sa dvanaest- trinaest pobednika uvek spremnih da svakog minuta daju svoj doprinos bilo da su na parketu svega nekoliko minuta ili da se samo toliko odmaraju pored terena.
Najmlađi Balša i Mitar itekako su već dali neke svoje najbolje minute, između Brendona i Tajrika više nema razlike u tome ko je startni a ko drugi centar, Ajzea Majk nakon povrede i dugog oporavka ulazi u ritam sa potpunom posvećenosti prema onome što je timu od njega potrebno, Braun i Vašington još uvek traže konstantnost ali maksimum energije koju daju svakako su kupili poverenje navijača. Vođeni od strane kapitena koji je uvek tamo gde je i kada potrebno uz plejmejkera kakav je odavno Partizanu bio potreban ekipa sada već može da kompenzuje odsustvo povređenih Nakića i Lundberga kojeg prema najavama čeka pauza do početka drugog kruga Evrolige.
I možda najvažnije od svega, možda upravo ono što je ključ pobeda i sjajne slike koju igrači Partizana šalju sa parketa je odbrana. Odbrana kakvu dugo nismo gledali kada je Partizan u pitanju sada je u najvećoj meri ono što publiku impresionira iz utakmice u utakmicu. I ne treba da čudi jer za ovu ekipu se od samog starta znalo da poseduje izuzetan odbrambeni potencijal koji uštimovan po notama Željka Obradovića ne može a da ne donese spektakularnu predstavu kakvu smo videli protiv šampiona Evrope. Panatinaikos je razbijen, bezmalo dvadeset poena razlike na kraju je malo u odnosu na nemoć koju su na licima pokazali Nan, Slukas, Lesor i drugi igrači koji su protivnike navikli da su oni ti koji se pitaju na terenu! O tome koliko je Panatinaikos delovao slabašan protiv Partizana u najboljem izdanju ove godine govori i trening koji je ekipa Ergina Atamana imala odmah isto veče po povratku u Atinu!
Čas košarke ekipe Partizana i čas trenerskog umeća Željka Obradovića!
Partizan je apsolutni lider u ABA ligi i jedanaest dosadašnjih pobeda bez poraza pokazuju da ovogodišnji protivnici u regionalnom takmičenju izuzetno prijaju za uigravanje i probu taktike za najkvalitetnije timove u Evropi. Partizan sada čak i sa onom drugom postavom, ako tako možemo nazvati igrače sa nešto manje minuta u Evroligi, lako izlazi na kraj sa regionalnim vikend protivnicima.
Slede Alba u Berlinu pa Asvel kod kuće! Neko će reći i olako unapred upisati dve pobede ali ne bi smelo da bude baš tako. Dosadašnji rezultati i trenutni skor još uvek ne daju Partizanu pravo da olako uzima ulogu favorita iako se to prethodnih sezona nije dovodilo u pitanje nijednog momenta a ne bi smelo umanjiti ni činjenicu da za vikend dolazi Partizanov dužnik i uvek neugodna podgorička Budućnost.
Sada u Berlin pa ćemo videti šta dalje! Ajmo, Ajde svi na Berlin!
