Splet okolnosti, lažna obećanja, moral bez morala i mnogo odluka koje su, kasnije će se ispostaviti, bile pogubne po Partizan kada se pogleda trenutna rezultatska situacija.
Ulazimo u završnicu svih takmičenja, a optimizam na tribinama, euforija i energija nisu ni blizu onoj koja je vladala, pre svega, godinu dana kada Partizan, ne samo da je imao skraćen roster, već je i zbog mnogobrojnih povreda kuburio sa sastavljanjem ekipe pred gotovo svaku utakmicu.
Govorili smo o prošlogodišnjoj ekipi u poređenju sa ovogodišnjom, izneo sam mišljenje o igračkim domentima i talentu koji nesporno nije upitan, ali…
… evidentno je da ovogodišnja ekipa ne poseduje „to nešto” gde su ispred talenta, pre svega, vrline.
Mnogo grešaka u igri koje se ponavljaju tokom cele sezone, a koje su skupo koštale, mnogo individualnih odluka i solo partija pojedinaca , što je isto koštalo rezultata, pa sigurno i doza sujete među igračima, sve su to faktori zbog kojih su neke već dobijene utakmice izgubljene, zbog čega su neki protivnici koristili Partizanove slabosti i, na kraju, da se zaključiti da ova ekipa nije ona kojoj je grb ne samo na dresu već i u srcu!
A kada dođete da samo odradite posao onda to morate da uradite iznad svojih mogućnosti da biste postali heroji, ovako… ovako ostajete samo prosek koji nije dovoljan za uspeh, ponajmanje rezultatski, a nikako onako kako je Partizan navikao!
Postavlja se pitanje i koji doprinos su dali domaći igrači?! Ali i pitanje da li su stranci na svom nivou ili samo bleda senka onoga što smo mislili i što su nam pokazali da mogu! Postavlja se i pitanje autoriteta trenera koji je nekoliko puta bio na klimavim nogama, što se i videlo u nekoliko situacija tokom sezone.
Videli smo i situacije u kojima su pojedinci imali beskrajnu slobodu, dok su nekim drugima ruke bile vezane, pa odvezivane selektivno, uz velika očekivanja od njih.
Gledajući sportsku sliku, mimo težine i ljubavi koju grb Partizana sa sobom nosi, svakako da ovaj tim nije nerespektabilan i svakako da je morao mnogo više do sada. Nije gotovo, nije kraj i svakako da pre svođenja računa mora da se da poslednji atom snage, znanja, želje i mogućnosti jer i dalje nije ništa izgubljeno, a Partizan je nekako navikao da do cilja ide težim putem i da isključivo zavisi od sebe samog.
Koliko je Evroliga zahtevno i nepredvidivo takmičenje pokazuje prethodna sezona gde je lider ligaškog dela sezone 22/23 – Olimpijakos, sakupio 24 pobede i 10 poraza. Ove godine, prvoplasirani Real već ima 23 pobede uz svega 6 poraza, pet kola pre kraja i ne treba pomišljati da će se Madriđani zaustaviti na toj brojci.
Našem Partizanu za šestu poziciju prethodne sezone bilo je dovoljno 20 pobeda uz 14 poraza dok u ovoj sezoni, u ovome trenutku, ekipe od druge do sedme pozicije već imaju 17-20 pobeda.
Partizan do kraja regularnog dela neće uspeti da ponovi prošlogodišnji rezultat jer na pet kola pre kraja ima 13 sakupljenih pobeda uz previše poraza, čak 16 i svega 3 pobede na strani. Bez obzira na to, u igri je za „play-in” i to sa verovatno desete pozicije.
Ako se osvrnemo na nesrećno izgubljene utakmice, kao i one utakmice u kojima su igrači našeg šampiona porazili sami sebe, poput one na početku sezone protiv Olimpijakosa, Efesa u Istambulu, Baskonije u Vitoriji i slične utakmice protiv Bayerna u Minhenu, uz dva gotovo identična poraza protiv Milana kod kuće i u gostima, Virtusa u Bolonji i poklonjenoj utakmici protiv Monaka u Kneževini, sada bismo govorili o skoru od otprilike 21 pobede i jednocifrenom broju poraza, a borili bismo se za prednost domaćeg terena iz „play off“ zone.
Svakako, pričati šta bi bilo – kada bi bilo i umanjivati uspehe rivala nema previše smisla, ali prethodni podatak je veoma bitan da bismo shvatili da je ekipa Partizana konkurentna, da može, ali da možda ipak nije kadra i da nedostaje želja da se igra do poslednje kapi znoja.
Kada je negde tamo, posle nove godine, raspored izgledao idealan, kada je forma bila vidljivo dobra, kada se očekivao onaj nalet, sve je nekako palo u vodu. Nanizali su se neki skupi porazi i sada, pet kola pre kraja, biće „biti ili ne biti“. Svaki poraz je korak dalje od naredne faze takmičenja, a protivnici su Baskonija, Real Madrid, Olimpijakos, Alba i Valensija. Osim otpisane Albe, koja je jedino gostovanje do kraja, Valensija je jedini protivnik sa istim skorom, a lošije plasiran od Partizana zahvaljujući našoj retkoj pobedi u gostima.
U istom periodu prošle godine „onaj” Partizan nanizao je pobede kod kuće protiv Olimpijakosa, Reala, Albe… videćemo može li sadašnji Partizan to da ponovi?! Nesumnjivo može, neće biti lako, ali inat i karakter su ono što može biti pokretačka snaga.
Tristan više nije u timu, po mom mišljenju jedna čudna odluka Vašingtona, Partizana, pa i samog igrača… pitanje je i kada će Ledej glavom da se vrati košarci, u tim uopšte, nakon što mu je preminuo otac. Panter je već dugo samo bleda senka kapitena, a osim u dobroj meri Avramovića, nema igrača koji je pun samopouzdanja i sigurnosti u rukama, ali i patikama.
Sledi ono najbolje, sledi završnica u prepunoj Areni, sledi vrhunska košarka i sledi period u kojem igrači Partizana mogu da nadoknade deo onoga što je prokockano prethodnih meseci.
Veruje im jedan od najboljih svetskih trenera, veruje im i većina navijača, red je na njih da opravdaju poverenje!
Vi to možete!
