Preko trnja do zvezda! Uglavnom bi tako mogao da se opiše put slavnih i put velikih šampiona jer neretko upravo i jeste tako!
Sećamo se prošlogodišnjih gostovanja – u Kneževini, ali i onoga u Bolonji, koja su, rekao bih, „prelomila” tu sezonu posle čega se desilo sve što je podiglo lestvicu ambicija i očekivanja!
Iako prošle sezone Francuska, tačnije Monako i Italija nisu bila vezana gostovanja i došla su u nešto kasnijoj fazi takmičenja od one u kojoj se trenutno nalazimo, može se vrlo lako desiti da upravo ove dve utakmice odrede ovogodišnju sudbinu Obradovićeve ekipe!
Ako smo prošle sezone Virtus dobili, može se reći i lako u gostima, i ogromnom razlikom kod kuće, ove smo, sa daleko ambicioznijim i boljim Virtusom u dramatičnom finišu režiranom u našoj Areni tesno izgubili, dok smo u Bolonji, u kolu za nama, serijom loših odluka i početničkih grešaka dozvolili da nas protivnik slomi u poslednjih dva minuta utakmice, i da na +7 za nas, ali i u momentu kada smo, čini se, u potpunosti uzeli kontrolu meča u svoje ruke, ispustimo pobedu gotovo identično prethodnom susretu!
Sa Monakom, sa druge strane, nismo znali za poraz u prethodna tri meča koja smo igrali od povratka u Evroligu. Sve tri utakmice jesu bile prava košarkaška poslastica, nadmudrivanje, igra taktike, u kojoj je na kraju uvek isti tim, Partizan, bio pobednik, ali nažalost ne i ovoga puta! U poslednjem ovosezonskom vezanom gostovanju za nama videli smo, istina, sjajnu igru Partizana, kontrolu u tri četvrtine, pobedu u svojim rukama praktično, a onda… onda smo u poslednjih deset minuta uspeli da postignemo svega devet poena, a kada se na to doda broj izgubljenih lopti, odbrana koja je nestala, neobjašnjiv pad u igri, poraz od petnaest poena razlike na kraju se čini i ne toliko visok!
I šta sada? Sada kada je makar jedna pobeda sa ova dva poslednja gostovanja bila imperativ, kada je makar jedna pobeda značila mnogo, sada kada smo sasvim bespotrebno sami sebi iskomplikovali situaciju, koja je u jednom trenutku pokazivala da možemo da zaobiđemo dramu i doigravanje?!
Staza slave i staza velikih šampiona vodi kroz dramu, preko trnja, kako god to nazvali, jednostavno, onako kako sam već citirao: „tako što izađeš na teren kada je najteže… i pobediš!“
Nije lako, nije lako svakome ko voli Partizan, nije lako Željku, nije lako stručnom štabu, nije lako igračima! Često je teško biti fokusiran samo na sport, neretko je borba i svuda oko terena!
Lepo je biti navijač Partizana onda kada se pobeđuje ali i kada se gubi ništa manje ne treba biti ponosan na to što ste navijač Partizana!
Jer, biti navijač Partizana je čast!
Najverovatnije, ma gotovo sigurno, utakmice protiv Monaka i Virtusa, iako dva poraza, biće prelomne na putu pobeda, sada kada je to najvažnije!
Ono što je sada važno navijačima Partizana, onima koji Partizan nose u srcu je, da uz naše šampione budemo još više, da budemo još brojniji, još glasniji! Ono što je važno je da mi ne budemo ti koji kritikuju, zameraju, stvaraju pritisak!
Najvažnije je da sada, opet, još jednom pokažemo da smo najbolja publika na svetu, da damo tu neverovatnu ljubav, taj huk koji ledi krv u žilama svakog protivnika!
Biti uz Žoca, prvog među jednakima, biti uz najboljeg je nemerljiva i najmanja podrška koju možemo da damo, emocija koju će on i te kako znati da prepozna, emocija koju će on vrlo lako da prenese i na ceo tim, emocija koja će vrlo brzo da pređe u energiju koja donosi pobede!
A pobede su sada važne! Važne i dostižne! Ostalo je još devet prilika, devet pokušaja, ostalo je, kako Žoc reče, još devet mini finala od čega tri u gostima i čak šest pred najboljim navijačima na svetu!
I dalje sve od nas isključivo zavisi… biće izuzetno važno protiv Baskonije i Valensije, biće važno u gostima protiv Armanija…
I kada god da je tako teško, i kada je imperativ, upravo tada i postaje bliže i lakše, postaje ostvarivo, postaje dostižno, baš onda kada smo svi kao jedan…
… a vaši Grobari su uvek uz vas!
