… sujeta, zavist, ljubomora – mogao bi se napisati niz reči koje oslikavaju ljudske osobine u društvu gde se najlakše baviti drugima dok gubite sebe, čak i od sebe samih!
Trudim se da budem objektivan i pristrasan u onoj meri da ne uvredim druge, posebno kada je u pitanju ono što nije sportski (a u sportu), ali teško uspevam da ostanem imun na sapuničarenje i rijalitizovanje svega oko nas!
Novinarstvo je svakako relativno od kada se izgubila etika i moral među pojedincima, kroz razne novinarske škole i kurseve. Kroz nedeljnike, portale i magazine, gde se bori za klikove i preglede koji se lako dobijaju na senzaciju tuđeg bola i sopstvenih frustracija, uz poprilično ambivalentne naslove za sve ono, bez odgovornosti za izrečeno, često anonimno i duboko skriveno!
Teško je, uistinu, zaključiti šta je lice, a šta naličje novinarstva!
Trudim se da odgledam što više utakmica, vidim što više ekipa i čujem što više trenera zbog toga što neki novinari, negde, spremno traže od trenera objašnjenje – objašnjenje za situaciju, za igru, za pojedince! I uglavnom je tako!
I uglavnom takva pitanja sačekaju i trenera naše ekipe – u Istanbulu, Atini, Madridu, Milanu. Sa takvim, „spremnim” pitanjima dolaze strani predstavnici medija i ovde u Srbiju i to je ono lice košarke, lice izveštavanja. Zašto je drugačija situacija sa predstavnicima naših medija? Da li se radi o nekom drugom licu (koje stoji iza onog prvog) ili se to danas zove samo naličje?!
Mislim da je slika drugačija samo zato što se, izgleda, kod nas realnost sagledava na sebi svojstven način ili se sagledava na neki drugi, mešetarski način… kroz lice jednine, množine ili kroz naličja?
Kako to u realnosti, sada govoreći o onoj košarkaškoj, to izgleda:
Imamo dva kluba predstavnika u elitnom evropskom takmičenju i to bi bilo fantastično da jednog od ta dva ne „svrbi” ovaj drugi!
Imamo dva kluba od koja jednog, mediji, upravo u ovome trenutku vide na dve pobede od plej-in zone, dok ovaj drugi ne vide na dve pobede do top 5, već zapravo ga posmatraju na dve pobede do ispadanja iz iste one IN zone u kojoj se nalazi od samog početka takmičenja, tačnije od tamo nekog 3. ili 4, do evo sada odigranog već 21. kola.
Pa čak ni ta vrsta pristrasnosti ne bi bila sporna da posle poslednje pobede, četvrtog ili petog senzacionalnog preokreta u ovoj sezoni ne dođe pitanje za trenera, umesto da iznese ključ tog fantastičnog preokreta, fascinantnosti košarkaške igre, sportske i psihološke hrabrosti, motivacije, o lošoj igri njegovog tima?!
I? Da ste trener, kako biste vi odgovorili? Da li bi vam prijalo? Biste li biste bili imuni na to kao pitanje ili sa doživljajem provokacije? Kako bi se vaše emocije u tom trenutku i na takvo pitanje iskazale? Gordo?
Ne tako davno, prisetiću se jednog trenera koji je samouvereno bio siguran u pobedu svoga tima! Na kraju, kada je njegov tim konačno bio poraženi tim, isti taj trener ostavio nas je i do dana današnjeg bez sasvim logičkog odgovara na pitanje na osnovu čega je smatrao da će njegov tim pobediti! Profesionalno ili ne, gordo, prepotentno? Sami odlučite.
Nije to gordost dragi moji, nije to ni prepotentnost, nije to čak ni ta vrsta stava kako je predstavljate! Znate vi to dobro, dragi moji!
Svako ima pravo da postavi pitanje i svako, razume se, očekuje odgovor!
I odgovor je uvek samo odgovor!
Odgovor nekada prija, kao što pitanje prija! Ili ne! Jednako je! Pitanje je trenutka, vremena, mesta i situacije!
Nekada, kada se nema šta pametno pitati, treba znati pametno oćutati!
Čista srca, razumno, bez krajnje namere i bez predrasuda! Da, da, bez predrasuda!
Jer, kako bi jedan moj prijatelj objasnio značenje reči predrasuda: „Nemam predrasude! Ali, kada vidim pripadnika romske nacionalne manjine kako trči, sigurno ne mislim da džogira!”
