Stariji novinari svedočili su o tome koliko jake pripreme su imale ekipe koje je predvodio Željko Obradović. Bilo da se radi o reprezentaciji ili klubu koje je vodio, striktno se radilo na kondiciji i fizičkoj spremi, a njegovi igrači tokom pripremnog perioda uigravali su na destine akcija, koje su bile noćna mora protivničkim trenerima. Upravo zbog toga danas ima onih kritičara koji se usude da kažu da je vreme Željka Obradovića prošlo sa prestankom takvih priprema i dolaskom udruženja evroligaških igrača ELPA.
Drugi, koji su se osvestili, sada posle sedam godina od osnivanja tog udruženja shvataju da je ono regulisalo prava, prava i samo prava igrača sa vrlo oskudno razrađenim delom oko njihovih obaveza koje je ovo udruženje poprilično skratilo i minimizovalo. Posledica toga ogledaju se u krizi rezultata i loših igara tokom sezone. Na kraju i dalje posledice snose samo treneri i nekako mi se čini da su oni sve više potrošna, ali i vrlo zamenljiva roba!
Svakako da krivicu za ovo snose treneri, jer su i oni sami u okviru svog udruženja, prava prema samima sebi i obaveze koje bi igrači trebalo da imaju prema njima definisali na pogrešan način. Zbog čega u novim sistemima sa povećanim brojem utakmica trpe jedni, ali uzročno- posledično i drugi. Na kraju trpi košarka i navijači koji svojim novcem plaćaju da bi gledali nešto sasvim drugačije od onoga što mogu da gledaju.
Da je u velikoj meri tačno ovo o čemu govorim je sve veći nedostatak dominantnih i konstantnih igrača poput Jasikevičijusa, Spanulisa, Dijamantidisa, Kirilenka, Hrijape, Nikole Pekovića, Lorbeka i mnogih drugih koji su napornim radom unapređivali konstantno svoj individualni kvalitet i talenat, ali i kroz timski trening poboljšavali svoju igru, igru ekipe i ostalih igrača od kojih se očekivao doprinos. U odnosu na danas bilo je puno više igrača koji jesu pravili razliku i čije prisustvo u ekipi u velikoj meri je favorizovalo te ekipe u borbi za rezultat… na kraju te ekipe i jesu uspevale da dođu do rezultata!
Danas imamo veliki broj prosečnih igrača promeljive forme tokom sezone, ali i onih sklonih povredama što je direktna posledica nedovoljne fizičke pripremljenosti tokom pripremnog perioda. Evroligom dominira svega par igrača i to zahvaljujući potpunoj slobodi koju dobiju od trenera, a njihove ekipe zavise od forme tog pojedinca, ali apsolutno bez garancije da je to dovoljno za timski uspeh.
Od taktike i pripreme koja se izgubila, jer su igrači to tako udruženo odredili, postalo je daleko važnije da klub broji što veći broj igrača kako bi se nadomestila praznina u slučaju povrede kojih je svake sezone sve veći i veći broj, pogotovo onih povreda koje nisu lake.
E sada, da li ujednačenost klubova u Evroligi govori o njenom kvalitetu ili je samo posledica toga ko je i u kom momentu bolji u “run and gun” košarci… zaključite sami!
Ja sam siguran da iskusnim i kvalitetnim trenerima kakav je Željko Obradović treba vreme, ali i strpljenje publike da bi se ostvario cilj. Ne mislim samo da je to slučaj sa Obradovićem, jer kada pogledate i druge trenere koji vode računa o detaljima, jasno vam je da se i oni ne snalaze u ovoj košarci gde se izgubilo to da je pojedinac u službi tima, a ne individualnog učinka.
Dobar primer je Anadolu Efes koji je dvostruku uzastopnu titulu u ovoj novijoj post covid eri košarke osvojio zahvaljujući tome što je taj tim selektovan i građen godinama unazad. Kroz ovaj primer mogu se posmatrati i svi ostali osvajači najkvalitetnijeg klubskog takmičenja u Evropi u poslednjih pet godina!
Moramo se još jednom prisetiti i toga da je Partizan do plejof-a stigao sa ekipom koja je građena dve godine pre toga i uigravana kroz Evrokup gde još pritisak rezultata nije bio takav kakav je postao upravo od te borbe sa Realom u koju su crno- beli ušli sa maksimalno podignutom formom.
Te sezone posle uvodnih osam kola Partizan je imao evroligaški skor 4-4, sezonu kasnije 2-6 dok je u sezoni iza nas bilo identično kao i sada 3-5. Pozicija i odnos pobeda i poraza i nije u ovome trnutku toliko važan koliko je bitno da u ovom novom sistemu takmičenja igrači moraju da shvate da iz utakmice u utakmicu treba da napreduju kroz individualne treninge, ali i zalaganjem na utakmicama kada je bitna koncentracija i usredsređenost na zadatak koji im je trener dodelio. Dok ne bude tako igra Partizana će se raspadati i isključivi krivci za tako nešto svakako da jesu igrači… jer ako si konkurentan protivniku pola sata to znači da je taktika postavljena dobro, a kada sve to izgubiš u deset minuta onda je potpuno jasno da su glave bile odsutne i na nekom drugom mestu!
Veliki uticaj na negativne stavove u javnosti, komentare i kritike na košarkaška dešavanja u Srbiji svakako da u velikoj meri imaju i mediji! Sakupljači klikova, influenseri i proizvođači sadržaja na društvenim mrežama u velikoj meri zaslužni su za negativan stav! Gotovo svaki igrač sa tržišta dovodi se u vezu sa Partizanom, a čim taj neki igrač potpiše za drugi klub Partizan postaje u javnosti oslabljen i daleko od kojekakvih ciljeva postavljenih od strane medija i po društvenim mrežama.
Uistinu, nekada bi se zaista moglo zameriti predsedniku kluba na nespretnim izjavama koje kao da nisu koordinisane sa trenerom, sportskim sektorom i marketingom, pa zbog svega na sebe navuče gnev navijača koji se opet putem društvenih mreža prelije na ekipu i rezultat.
Sve u svemu mislim da Partizan nikada kao sada nije otpisan već posle mesec dana od početka sezone! Mnogo kritika za trenera i stručni štab, loših komentara za igrače! Moramo shvatiti da tek iz nekih bolnih poraza, iz teškog perioda i samo uz podršku svih koji vole Partizan dolazi do spektalularnih pobeda i velikih radosti.
Cilj KK Partizan koji može da se meri tek na kraju sezone je plejof Evrolige i odbrana ABA titule! Problema je mnogo, ali i mnogo razloga koji su uzrok tim problemima. Sezona je tek počela i ovolikim kritikama apsolutno nije mesto u periodu kada je podrška neophodna više od svega!
Verujmo treneru i ovim momcima jer siguran sam da jednako žele pobede koliko i mi navijači!!!
… nastaviće se
