Nikada zapravo nisam bio svestan koliki je taj bol koji mogu da podnesem. Nikada nisam bio svestan da tuga dolazi onda kada je najmanje očekuješ i da je spremna poput tihe jeze da ti se podvuče pod kožu i uvuče u kosti. Da te ostavi nemim pred svima, da zaćutiš i da možeš da osetiš samo suzu koja ti se sliva niz obraz i završava se negde na rubu usne ostavljajući onaj slani ukus tek da te podseti da još uvek osećaš!
Sudbina zna da se poigra i da prevari, da promeša emocije i da potpuno prevari osećanja pa ne znaš koliko je tanka linija između tuge i radosti i da li uopšte postoji most između praznine koja ih deli.
Dočekala je većina nas njegov povratak sa istom onom tihom jezom pod kožom i u kostima, nemi pred sobom samima i sa suzom u oku kada smo saznali da se posle dugog puta ponovo vratio da na isto mesto odakle je krenula vrati onu istu magiju. Ta radost bila je neopisiva a sve te godine iza nas kao da nisu postojale, kao da je vreme stajalo i čekalo da ispočetka zajedno krenemo napred.
Tvoj Partizan, ti i mi za koje si uvek bio jedan od nas!
I ne bih da nekoga uvredim, ne bih da mi neko zameri ali svi pre tebe, do tvog povratka bili su treneri… treneri koje smo voleli, oni koje smo bodrili, sa istim žarom aplaudirali, radovali se… tugovali, samo si ti bio Željko Obradović, naš Žoc!
Tog dana kada si se vratio vreme kao da je ponovo počelo da teče a sat nastavio tamo gde si ga zaustavio! Pesma je postala glasnija, aplauzi znažniji a srce je u svakom od nas počelo da udara još jače… sat je počeo da odbrojava neko novo i samo naše vreme.
Zajedno smo koračali onom tankom linijom između radosti i tuge, koračali preko tog mosta popunjavajući prazninu nekim velikim pobedama, porazima, nekim trenutcima i emocijama različitim za svakoga od nas. Ponovo smo sa šalom u uzdignutim rukama plašili protivnike i ponovo nam je kucalo srce za crno- bele boje.
Nije bilo veće radosti kada si osvojio po prvi put jednu od svojih najdražih titula i nije bilo veće tuge kada smo gledali kako nam otimaju Žućkovu levicu! Naučili su neki novi klinci šta znači crno- bela ljubav a zajedno smo svedočili nekim novim lekcijama na časovima te iste ljubavi! Trpeli smo udarce, branili te od kritika i loših komentara. Svuda smo išli da bismo bodrili naš Partizan i tebe koji za kojeg je Partizan uvek bio više od posla, više od ljubavi, za koga je Partizan oduvek bio ceo život!
Sanjali smo san koji niko nije mogao da nam zabrani jer smo i isuviše dugo čekali da ga zajedno ostvarimo, san za ljubav, san za Partizan.
I kao u jednoj tužnoj baladi sudbina se opet poigrala i prevarila nas, pomešala emocije, prekinula snove… i do juče smo još na kraj sveta a gde smo danas? Ni povratka, ni leka i sve je stalo za nas baš kako je ispevano u toj tužnoj baladi.
Most se srušio a noć pred nama nosi košmar i mnogo pitanja! Koga sada da čekamo da izađe iz onoga tunela iz kojeg si poput svetla izlazio ti?! Kako će sada ona devojčica koja te čekala da ide na spavanje bez poljupca na koji si je navikao?! Uz koga će odrastati klinci koji su naučili kako da rastu samo uz tebe i kako ćemo mi stariji bez našeg Žoca??!!
Skupilo se mnogo čemera i gorčine i znamo da su kritike bile tek malo od samokritičnosti kakav si sam prema sebi. Znam da porazi nisu boleli jer i oni su deo sporta i da je više bolelo ono što je i svakoga od nas, jer si jedan od nas… znam da je razum vodio duboku bitku sa emocijama i negde se još potajno nadam da ovo nije tvoje poslednje zbogom jer i ti znaš da nismo stigli tamo gde treba da završimo?!
I ako se predomisliš znaj da ćemo te čekati, znaj da tvoj Partizan i tvoji navijači to mesto čuvaju samo sa tebe za neko drugo vreme ili neku drugu ulogu, uz ili oko terena!
I na kraju bih voleo da i za budućnost ostane stih tek da podseća sudbinu da se ne igra tako surovo sa nama… da uspori i ode na neko drugo mesto jer nismo joj krivi, nismo joj dužni što smo do juče bili srećni a danas smo tako tužni!
