Nije crno- belo uvek samo belo, ali nije ni sve toliko crno. Opet se uvukla neka nervoza, nestalo je samopouzdanje, a kritika je nadvladala razum i realnost.
Sigurno je da postoje problemi, očigledno je da nešto ne funkcioniše u KK Partizan! Treba biti iskren pa to priznati, jer nagađanja generišu loše komentare, iracionalne predloge koji stvaraju sliku mnogo goru od one kakva ona u stvarnosti jeste.
Najviše mi smeta poslednjih nedelja, a u šta sam potpuno siguran, to da nam je pogled previše usmeren ka tuđem dvorištu i da kao nikada do sada mislimo da je komšijina trava zelenija od naše! Mislim da trenutni rezultati kluba iz komšiluka stvaraju mnogo veći povod za kritiku među nama i veći eho u Humskoj nego što trenutni problemi stvarno jesu veliki i nerešivi. Društvene mreže, instagram navijači i pravo na svakakvo mišljenje u javnosti nisu pokazatelj onoga što bi trebalo da budu realna očekivanja kada su rezultati u pitanju. Bombastični naslovi i pojačanja predstavljena većim od onoga što zaista jesu unapred određuju ambicije, ciljeve i nerealna očekivanja o čemu bi trebalo da se govori onda kada dođe vreme da se svode računi, tek na kraju dugačke sezone kao i uvek do sada.
Sigurno da probleme stvaraju i neoprezne izjave iz same organizacije. KK Partizan godinama unazad ima isti problem prilikom kompletiranja tima, isti problem sa ponašanjem igrača, njihovog pristupa obavezama i uvek uz neke simptomatične povrede koje mi se čine da nisu slučajne. O tome sam već govorio ali i dalje mi nije jasno da klub renomea Partizana sebi dozvoli da na samom kraju sezone nema projektovane odlaske i potencijalno već ugovorena pojačanja prema potrebama i nedostatcima uočenim tokom sezone. Gledali smo promašaje sa Doužerom, Smitom, Ponjitkom, Kaminskim i prilično kontroverzan dolazak Kabokla. Onda sledeće godine promenu celog sastava za šta još uvek ne znamo da li je priznanje za pogrešne izbore ili nešto sasvim drugo?! Ne bih da dajem sebi za pravo da ponovo kritikujem sportski sektor. Nemam pravo da kritikujem ni stručni štab čiji propusti su itekako bili uočljivi pogotovo u komunikaciji sa prvim trenerom tokom utakmice u Vilerbanu.
Ljudi u stručnom štabu bave se igračima i određenim grupama igrača, fizičkom pripremom, koncentracijom, uigravanjem… Treneri koji čine stručni štab trebali bi da poznaju igrače, da razgovaraju sa njima, da ih bodre i motivišu. Kada čujemo izjavu prvog trenera o prekomernoj upotrebi mobilnih telefona dolazimo negde do zaključka da košarka nije u fokusu, a da igrači imaju viška vremena koje koriste za druge stvari. Tako smo imali priliku da gledamo i slušamo o nesportskim scenama ispred noćnog kluba negde pred kraj prethodne sezone!
Nisam potpuno siguran u to ko je odgovoran kada igrač na okupljanje tima dođe sa prekomernomi kilažom, nespreman, a zatim ni u to ko je odgovoran što se sa tim igračem ne radi kada već i dođe takav. Kada govorimo o domaćim- ovdašnjim igračima ne razumem da ne postoji jasna strategija oko dovođenja najboljih ili potencijalno dobrih igrača iz klubova koji igraju regionalnu ligu i lige u okruženju.
Apsolutno ne amnestiram trenera od odgovornosti, čak ni onda kada je njegovo ime Željko Obradović, ali apsolutno nije fer i potpuno je iracionalno terati takvo jedno trenersko ime bez kojeg KK Partizan apsolutno ne bi bio ono što on danas jeste! Kako u suprotnom objasniti to da su pogotovo u svim utakmicama ove sezone crno- beli bili konkurentan rival koji je sticao prednost, ali i znao da nadoknadi nedostatak poput onog lošeg izdanja u Dubaiju, ali i protiv Asvela u kolu iza nas. Dakle, rekao bih da igrači umeju kada hoće i da nije problem taktike. Sa druge strane neodgovorno ponašanje, manjak koncentracije i motivacije sigurno da jeste nepoštovanje prema klubu, čak i prema navijačima koji imaju pravo na prevelike ambicije i očekivanja. Nemam osećaj da ovu ekipu kao ni prethodne krasi neko zajedništvo i timski duh jer kada podbaci jedan podbacuju i ostali!
Na terenu se crno-beli ne mogu pouzdati na skorere i šutersku konstantnost. Ispod koša se ovaj tim ne može osloniti na siguran skok i borbu za svaku loptu, u napadu često gledamo individualnu igru i slab protok lopte. Dok odbranu ne krasi borbenost i ono kako stariji to vole da kažu “krvava kolena”.
Kada je o povredama reč u Partizanu, ako se osvrnemo i unazad, možemo diskutovati o nekim čudnim medicinskim fenomenima! Krenulo je to sa Nanelijem, Doužerom, Nilikinom, Tajrikom i potpuno je neobjašnjiv taj hronični bol koji se kod igrača javi kao posledica poraza koje su kreirali oni sami i nestaje kroz par dana bez ikakve ordinirane terapije!
Pred problemima svakako ne treba ustuknuti i treba ih rešavati, pronaći odgovorne i kazniti krivce! Dostojanstven poraz svaki navijač Partizana će oprostiti, ali sramotu i poniženja kod kuće i na udaljenim gostovanjima sigurno da neće trpeti!
Kada govorimo o rezultatima vratio bih se na početak i podsetio da nije sve tako crno. Završeno je tek nešto manje od trećine utakmica u Evroligi a Partizanov skor identičan je onome iz sezone 22/23 kada smo sa pozicije 6 igrali plejof! Što se tiče sakupljanja pobeda kroz mikrocikluse od 5 utakmica jasno je da imamo negativan skor iz prethodnog (1-4), a posebno bolnim porazom u Lionu započeli smo ovaj treći ciklus. Kada pogledamo šta je završeno i šta sledi može se zaključiti da smo u zaostatku od 2 pobede koje su svakako nadoknadive uz naravno mnogo bolji pristup i uz želju igrača da pobeđuju! Partizan od naredne 4 utakmice igra kod kuće 3, svakako je to još jedna prilika da se treneru i ekipi pruži podrška kao dobra najava derbija koji takođe sledi uskoro pred domaćom publikom i koji je ranijih godina znao da bude prelomna tačka i utakmica koja je vodila sezonu u nekom pozitivnom pravcu!
Budimo dostojanstveni, budimo navijači onakvi po čemu nas svi znaju, bodrimo svoj klub i pevajmo mu čak i onda kada gubi!
