I uz tebe smo svi poverovali da je to san koji treba da sanjamo. Šta će tebi osam, devet ili deset? Ima neke poetike u tome. Zaigra srce, pa se prisetiš kako je to veliki Dule Vujošević, sa onim njegovim filozofskim osmehom, sa kojim izvlači najdublje misli i paralele, jednom prilikom rekao da čovek treba da živi minimum dva života: prvi da proživi tako da nauči kako treba da živi, a drugi onda da živi kako treba. A ti si ovaj život živeo kao da ga živiš drugi put.
Odbijam da poverujem. Da, nezadovoljstvo postoji, ali ljubav nikada nije bila poljuljana. Došao si sa sedmog neba, ovenčan lovorikama, među nas obične smrtnike. Došao si da ispišeš pun krug, liniju života koja je počela ovde… Od prve do desete!
Za nas si učitelj života! Najveći, a naš. U moru mediokriteta, skorojevića i onih koji svoje biografije poliraju u senci tvoje veličine, bio si ipak jedan od nas. „Čekam tebe da ostvarim jedan davni san,“ pevalo se širom sveta. Na svadbama, veseljima, u kafanama, na utakmicama. Da li smo ostvarili taj san?
Sa tvojim odlaskom, slika se izoštrila, šum je nestao i prenuli smo se iz magnovenja, iz jurnjave za tim oblakom. Mi smo taj san dosanjali sa tobom na klupi.
“Sve za ljubav, sve za Partizan!”
Postavio si standarde, nacrtao visoke mete. Bio si Prometej, Dositej Obradović modernog doba, Mesija. U pobedi ili porazu, bili smo zajedno.
Taj ulazak, taj magični momenat koji cepa svest, tih 12–13 minuta pre početka svake utakmice. To je bio sveti ritual, naš kod prepoznavanja. Taj huk, ta ljubav, taj momenat u kome nas sve grliš – to je san o kome smo maštali. A ne decima… Pobede dođu i prođu, trofeji se proslave pa se borimo za nove, ali ta emocija čiste partizanštine je ono što je bilo naše. Ta nevidljiva spona – da si naš, da te se plaše, od vrha države pa na dole. Ta ljubav, taj prkos, ta iskonska želja da se zatvori krug. Ne zbog tebe – ti si svoje almanahe ispisao odavno.
Nama je to bilo potrebno. Da se izborimo sa ništavilom ovog doba. Za identitet, za svoje pravo na sreću, za svoje mesto pod ovim tmurnim nebom. I to nisu bile obične utakmice, to je bio bastion nade. Da postoji elitni duh partizanovaca, da postoje ljudi koji se ne poznaju, a dišu kao jedan… Ti si bio ta spona, ta iskra, ta varnica koja je rasplamsala buktinju na našem svetom grbu!
U ime svih kojima si zauvek promenio živote tog aprila u Istanbulu, pišem ovo kao tek dostojan oproštaj od tebe! Čuvali smo ti leđa koliko smo mogli, svako od nas, ali te nismo sačuvali. I ako je ovakav odlazak tvoj poraz, mi smo svi ovu bitku izgubili…
Ali kada ova bura prođe, kada se sve stiša, ostaće nasleđe kao svetionik u olujnom moru. Ime sasvim obično, kao i prezime, ali te dve magične reči, kada se spoje, dovoljno su jake da opišu samo jednog – najvećeg među nama!
OBRADOVIĆ ŽELJKO 👑
Čitam i plače mi se…