Dan kada nam se vratio najveći, siguran sam, najsrećniji je dan u životu svakog Partizanovca.
Onaj dan kad je ponovo kročio među nas bio je kao trenutak kada se dah vrati u pluća čoveka koji je dugo bio pod vodom. Tokom promocije Željka Obradovića u vazduhu je prštalo od sreće, ponosa, radosti, nade u bolje sutra…
Većina nas je osećala neizmernu zahvalnost što se vratio da nam digne klub iz pepela i udahne mu novi život. Na prste jedne ruke mogli su da se prebroje oni koji su već tada strepeli od onoga što se danas desilo.
Verovatno niko, sem pisca ovih redova, tada nije razmišljao o danu odlaska Žoca.
Mnogo toga smo se nagledali u ovoj našoj napaćenoj zemlji, ali da se najvećem u svom poslu podmeću klipovi – to gotovo da nije zabeleženo.
Željko je „bolestan“ od ljubavi prema Partizanu. Njegovo slepo, bezrezervno voljenje kluba nateralo ga je da se vrati u svoju prvu ljubav. Verovatno je znao da neće sve biti bajno i sjajno, ali ni u najluđim snovima nije sanjao puštanje raznih snimaka, očajan tretman kod domaćih sudija, omalovažavanje njegovog imena i dela… Vratio se iz vrha Evrope pravo u blato naših prilika – da bi nas iz tog blata izvukao.
Neizmernu zahvalnost dugujemo mu baš zbog toga što je svesno ušao u mulj i haos da bi nas digao iz istog. Godinama je odolevao da ga u to isto povuku, zajedno smo ga branili, zajedno smo pobeđivali sve neprijatelje. Unazad dva meseca Željko nam se na konferencijama obraća između redova, a malo ko od nas je zaista čuo šta govori – malo ko je razumeo taj skriveni vapaj.
Imali smo, a nismo znali. Imali smo najvećeg među nama, a ponašali se kao da će zauvek biti tu.
Hvala ti, najveći od svih nas, za svaki trenutak koji si proveo na klupi našeg Partizana u ovim teškim vremenima. Za svaku podignutu obrvu, svaku opomenu, svaku lekciju koju si držao „usput“, dok smo mi gledali samo rezultat na semaforu. Za to što si nam vratio osećaj da je Partizan najveća životna ljubav – da je to način života i stav.
Mislili smo da ćemo zajedno dosanjati taj trofej koji svi željno čekamo i ispratiti tebe u penziju, onako kako dolikuje – podignutih ruku, u suzama i aplauzu. Nije se desilo. Ostaće žal za tim. Ali ostaće i ponos jer smo se borili zajedno, rame uz rame. Ta zajednička nada, taj osećaj da smo „mi“ – to je trofej koji se ne podiže iznad glave, već se nosi u grudima.
Naučio si nas da je poraz podignute glave veći od pobede po svaku cenu. Da je vernost važnija od ugovora. Da se karakter ne gradi u slavlju, nego u tišini na treningu posle teških poraza.
Nadamo se da ćeš, posle par prespavanih noći, odlučiti da uzmeš novu ulogu u našem Partizanu i povedeš nas do sna sa neke nove funkcije. Možda nećeš više stajati pored aut-linije, ali verujemo da će tvoja senka, tvoja reč i tvoj pogled i dalje biti tu, negde iznad parketa, da kao skretničar vratiš naš Partizan u pravi kolosek.
Jer tvoj dolazak je bio početak našeg buđenja, a tvoj odlazak ne sme da bude kraj sna. Za nas, koji smo uz tebe odrasli, uz tvoje titule sazrevali i uz tvoje pobede i poraze učili šta znači boriti se – ti nisi „bivši trener“. Ti si deo našeg identiteta. Jer ugovor koji si sa nama potpisao na parketu nikada nije bio ni oročen, već važi večno.
