Tužan je svaki dan kada naš Partizan izgubi. Još je tužniji onaj posle koga se ne osećaš ponosno. Sinoć nismo ostali bez ponosa samo zbog onoga na parketu – poljuljan je bio i zbog onoga što se događalo na tribinama Arene.
Bolnije od poraza: slike sa tribina
Mučne scene pratile su nas više puta. Mnogi su prvi put zanemeli tokom minuta ćutanja u Pioniru 2016. godine. Bilo je neprijatnosti i na JNA, kada su pojedinci dobijali batine zbog krilatice koja je postala folklor svake Partizanove utakmice. Ta krilatica nije problem – ona je simbol otpora trenutnom režimu i jasna poruka šta Partizanovci misle. Ali u svakoj borbi važno je imati meru i birati trenutak. Neka i dalje ta krilatica živi, ali neka ne bude nužno prisutna uvek i svuda. Prećutana reč ponekad vredi zlata, a dobar sadržaj ume više da pogodi kada sačeka pravi trenutak.
Biti navijač Partizana je izbor, stav, različitost. Sinoć smo u Areni videli čitav spektar tih različitosti. Odavanje počasti generalu Nebojši Pavkoviću nije se dopalo svima. Neki su ćutali, neki negodovali, treći dobacivali, četvrti pevali zajedno s kopom. Nije naše da sudimo o pokojniku, a paradoks je tim veći jer smo vojni klub. Ali jedno je izvesno- lepše bi bilo da se stav tribine ispoštovao bez upadica i dobacivanja. Mogli smo, makar na trenutak, da budemo mudri i prećutimo lično negodovanje. Isto tako, tribina je mogla da prećuti nešto za šta zna da nervira deo hale – ako već volimo da slikamo i delimo koreografije, možemo i da ispoštujemo odluku koja nam se ne dopada.
Dok smo konačno počeli da dišemo kao jedan i da dajemo vetar u leđa ekipi, na tribinama je zasijao dobro poznati transparent Velimira Đurovića – i krenula su prva komešanja. Sine Velimire, svaka čast na smelosti, hrabrosti i istrajnosti. Ali ovog puta, samog sebe si stavio iznad Partizana, zarad svog ličnog stava i promocije. Borba koju vodiš je tvoja, legitimna – ali nije svako vreme pravo vreme. Sinoć si ga promašio, pa je uz već pomenutog Nebojšu momenat postao varnica koja pali bure baruta. Možda bi ti deo tribine i oprostio zbog mladosti da je sve ostalo na transparentu – nažalost, nije.
Najmučnije je gledati kada se navijači Partizana tuku međusobno, utoliko gore kada scena postane masovna. Većina u hali, osim onih najbližih kopu, nije odmah znala zašto je do sukoba došlo. Kockice su se kasnije sklopile, ali do tada je protivnik istopio našu prednost i poveo.
Drugo poluvreme u senci podela
Nastavak je doneo novu podelu i bojkotovanje pesama iz kopa. Posle uvodnih minuta, Jug je digao ruke od organizovanog navijanja i prepustio palicu spontanoj energiji ostatka hale. Utakmica je proticala u znaku gorčine – gotovo svi su bili pod utiskom scena iz prvog poluvremena, a to se, čini se, prelilo i na naše igrače koji nisu ličili na ekipu iz prve deonice.
Mnogo nas voli Partizan i svako misli da je u pravu. Ne moramo da volimo istog igrača, hvalimo istog trenera, kudimo istog stranca ili obožavamo istog debitanta. Ali možemo da se dogovorimo oko jednog: Partizan mora uvek biti iznad nas! Da ne izlazimo iz hale sa mučninom u stomaku zbog onoga što se desilo na tribinama, nego sa onim poznatim treperenjem u grudima – jer smo bili jedni uz druge.
Ovi redovi nisu pisani da odrede ko je u pravu, a ko kriv, već da zamole: hajde da stanemo uz klub kao jedan i da mu budemo prava podrška, u svakom meču i svakom sportu.
Do 31.10.2025. ima mnogo utakmica u svim sportovima JSD Partizan, ali baš je taj dan najvažniji ispit. Ne odlazimo kući žalosni, uznemireni i potišteni, nego uzbuđeni, srećni i zahvalni. Birajmo trenutak, birajmo mudrost, birajmo Partizan.
Volimo i čuvajmo naš Partizan za nova pokolenja. Ne dajmo ga pasijim sinovima. I kad zaboli, i kada ponesu emocije – Partizan je iznad nas!
