Vratili su se košarkaši Partizana kući posle odigranog duplog kola u Španiji. Imali smo priliku da gledamo dve izuzetno teške utakmice, pre svega psiholiški teške i košarkaški vrlo zahtevne.
Nije Partizan pobedio madridski Real još od one plejof serije u gostima pre dve sezone i čini se kao da se od tada uvukao neki strah od kraljevskog kluba među naše igrače. U svaku sledeću utakmicu posle toga Partizan je ulazio sa možda i prevelikim respektom prema protivniku. Jesu crno- beli čak bili i konkurentni u svim prethodnim utakmicama, bili su i na ovoj poslednjoj, ali nisu uspeli da postignu onaj koš više od rivala koji je neophodan za pobedu.
Ako bismo porazu protiv Dubaija u prvom kolu pripisali džet leg, neuigranost prvog tima i umor onda loša igra protiv Reala nije ništa drugo do potpuno nekoncentrisan ulazak ekipe u meč što je dovelo do iskakanja iz šina i niza grešaka na obe strane terena o čemu je govorio i trener nakon susreta.
Ako makar navijački tražimo pozitivne stvari u ovome duelu onda bi to sigurno bio karakter tima! Imaju ovi momci ono nešto prkosno i pobedničko u sebi. Ne bi ekipa, u suprotnom, uspela da za svega pet minuta u poslednjoj deonici istopi prednost protivnika od devetnaest poena upisavši na svoj konto 21 dok je Real ubacio svega 6. Uspeo je Partizan na nešto više od minut da se približi na 4 poena nedostatka, ali to nije bilo dovoljno jer je protivnik bio koncentrisaniji da odigra bolje u završnici. Na kraju, rezultat potpuno identičan onome od pre skoro tačno godinu dana, 93:86 za Real Madrid.
Nije bilo lako. Partizan se suočava sa tom barijerom protiv Reala koji još uvek nije onaj tim kakvim se očekuje da bude, ali je i dalje tim koji ima poseban tretman kod sudija posebno kada igra kod kuće.
Dva dana kasnije potpuno druga slika beogradskog Partizana u Vitoriji. Tim je delovao spremno da u ovu utakmicu uđe sa drugačijim pristupom i uspeli su u tome. Šampion ABA lige i KLS je u najvećem delu susreta bio konkurentan protivnik i činilo se da pobeda neće doći u pitanje. Čak ni onda kada su u trećoj deonici igre dozvolili timu iz Baskije da nadoknadi zaostatak od 16 poena i izjednači. Vratili su se crno- beli u utakmicu i sačekali trenutak kada će protivniku zadati konačan udarac i ovaj duel privesti kraju u svoju korist.
Protiv Baskonije srpski šampion nije upisao pobedu u gostima još od 2001. i koliko god da su svaki put bili blizu trijumf bi im na kraju izmakao.
Prebrinula je ekipa Željka Obradovića ciklus od pet utakmica i sada sa pozitivnim skorom nastavljaju dalje. Mnogo je problema uočljivo u igri momaka koji imaju najverniju i najveću podršku svojih navijača u Evropi. Ima tu uistinu i dosta prostora za napredak kojeg su oni sa svojim trenerom itekako spremni da prihvate.
Igrao je Partizan u Madridu tri izuzetno loše četvrtine, ali su u onoj jednoj pokazali su da mogu da budu pretnja svakom protivniku. Čak i u uvodnom kolu na Bliskom istoku crno- beli su se vratili u meč u uvodnim minutima drugog poluvremena, a zatim raspali dozvolivši protivniku da radi šta hoće! Pobede su ostvarene kada god bi tim kontrolisao meč i to u tri perioda igre, ali onda, uglavnom u trećoj deonici drama zbog koje je navijačima i u sezonama pre kardiovaskularni sistem bio prilično ugrožen! Sigurno se navijači i dalje pitaju kakav bi njihov tim bio kada bi shvatili da utakmica traje četrdeset minuta?!
Liči da bi slika crno- belog mozaika zaista na kraju mogla da bude remek delo, ali evidentno je i da neki delovi nedostaju dok se za neke traži odgovarajuće mesto.
Nedostaje doprinos igrača sa klupe i to nije nešto za šta bi moglo da se kaže da je od dolaska Željka Obradovića funkcionisalo. Obradović sezonama unazad koristi skraćenu rotaciju i igra sa jednocifrenim brojem igrača što su navijači znali da kritikuju verujući u to da u svakoj utakmici ipak postoje minuti za svakog igrača iz protokola.
Nedostaje sezonama unazad šesti igrač. Igrač ili više njih sa zadatkom. Oni koji poseduju faktor iks da na terenu mogu u svakom trenutku da donesu ono neophodno da se protivnik zaustavi u seriji, da se promešaju karte u odbrani, da se unese ona skrivena taktika i neki “specijal”.
Kao navijači moramo da budemo svesni i toga da u ekipi ima mnogo igrača koji su limitirani kako u odbrambenim tako i u napadačkim veštinama.
Ljubimac navijača Tajrik Džons trenutno jeste najbolja verzija sebe i recimo kao i sa Lesorom, ako bi se moglo porediti, trenersko osoblje uspelo je i kod Džounsa da izvuče sve kvalitete koje on poseduje. Tajrik nema razvijene centarske veštine i njegovi pokreti nisu automatizovani kao kada bismo pogledali Milutinova ili igrača Monaka Tajsa koji je bio neskrivena želja Partizana. Džabari Parker jeste košarkaško ime, ali dve teške povrede pre svega su ovome igraču jednostavno oduzele mnogo od onoga za čega je on bio talentovan kao drugi pik NBA drafta. Moramo prihvatiti da on u odbrani može toliko koliko može, jer i sistem iz kog dolazi je takav da gradi igrača za zadatke koji idu uglavnom jednosmerno. Pored toga uporedio bih Parkerov dolazak sa dolaskom Eksuma. Obojica su došli nespremni i mislim da će Džabari baš kao i Dante iz utakmice u utakmicu pokazivati sve veći napredak i ono zašto je doveden. Za razliku od Džabarija, Vašingtom ima mnogo kvaliteta za zadatke u odbrani i meni se čini više koncentracije i fokusa na defanzivni zadatak dok je njegov napad klasičan za NBA šutera- mnogo ubačenih šuteva uz mnogo potrošenih lopti.
Mitar Bošnjaković, Arijan Lakić pa i Mika Murinen koji na moje iznenađenje dobija mnogo više šansu od nekih domaćih igrača ranijih godina, smatram da bi trebali da budu igrači sa većom ulogom makar u ABA ligi iz čega će graditi samopouzdanje sa projekcijom za neke evroligaške zadatke. Čini mi se iz ove perspektive da će u suprotnom ovi igrači sav svoj talenat pokazati tek kada napuste Partizan, a taj odlazak biće bolan kao što je bilo slučajeva iz prošlosti kada su neki igrači odlazili primorani da traže svoje igračke minute negde drugde.
Partizan jeste maksimalan u ABA ligi, a prva dva kola za mene su ništa drugo do malo jači treninzi i priprema za neke teže akcije. Čak ova poslednja utakmica u trećem kolu pokazala nam je da iz neizvesne završnice, kada protivnik ima rezultatsku prednost ekipa može da odigra koncentrisanu odbranu i smiren napad. A kada meč ode u produžetak da u dodatnih pet minuta pokažu svoj potpuni kvalitet.
Ono što mi nije jasno je da osim Parkera nešto manje minuta ili raspoređenih minuta u ABA ligi opet imaju samo nosioci igre. Vrlo malu ulogu imali su oni mlađi igrači koji su ulazili na parket na kašičicu i bez uloge, onda kada bi trener odmarao startere ili kada je rezultat bio izvestan.
… NASTAVIĆE SE
