Ovoga leta izgleda kao da se ponovo vratila ona strast. Stadion Partizana ponovo je ono što je godinama trebao da bude , mesto istinske podrške, zajedništva i vere. Crno-beli dočekuju ukrajinsku Oleksandriju u okviru drugog kola kvalifikacija za UEFA Ligu konferencije. Međutim, ova utakmica prevazilazi okvire jednog sportskog susreta , ona postaje simbol obnove, novih početaka i povratka publike na mesto koje joj pripada.
Upravo na toj utakmici, pred tribinama koje ponovo vraćaju svoju crno- belu publiku, priliku dobijaju oni najmlađi – deca Partizana. Igrači koji su prošli kroz omladinski pogon kluba, stasavali u Teleoptiku, i koji sada staju rame uz rame s iskusnijima da brane boje koje su obukli još dok su bili dečaci.
Ovo je prvi put posle dužeg vremena da Partizan u evropski meč ponovo ulazi sa onom pravom, sebi svojstvenom podrškom s tribina. Bez praznih sedišta, bez tišine koja je godinama odjekivala kao opomena, već uz pesmu, zastave i ljude koji se vraćaju. Vraćaju se ne samo zbog rezultata, već zato što osećaju da se klub menja. Oslanja se na sebe. Na svoju školu. Na svoju decu.
Utakmica protiv Oleksandriye nije tek još jedno poglavlje u evropskim kvalifikacijama. Ona nosi sa sobom dublji narativ. Poslednjih godina Partizan se suočavao s krizom identiteta – rezultatski padovi, prazne tribine, gubitak osećaja pripadnosti. Klub je često delovao kao da je izgubio sebe.
Ova utakmica donosi nešto drugačije. Publika se vraća, omladinci dobijaju šansu, a poverenje u sopstvene snage menjaju brza rešenja. Na terenu će se naći golobradi mladići, momci koji su rasli u crno-beloj boji, koji nisu dovedeni za “jednu sezonu”, koji nisu dovedeni po ceni sa marketa, oni dolaze da ostave trag, da daju pečat jednom vremenu, jednoj eri, dolaze kao generacija koja osim talenta donosi i ogromnu ljubav prema dresu koju su dobili čast da nose. I upravo to daje poseban ton ovom susretu. Ne igra se samo protiv Oleksandriye , igra se za budućnost. Za stabilnost. Za povratak identiteta.
Simbolika punog stadiona ne može se preceniti. Tribine koje su godinama bile poluprazne, na kojima je često odjekivala sablasna tišina umesto pesme, sada će biti mesto okupljanja svih generacija. Doći će oni koji su godinama ćutali, razočarani i udaljeni. Doći će i oni koji su tek počeli da prate klub, koji dolaze prvi put, vođeni pričama roditelja i duhom Partizana.
Za mnoge navijače taj poslednji dan jula, taj topli letnji dan neće biti samo datum na kalendaru. To je dan kada se vraća poverenje, dan kada ćemo još jednom osetiti zajedništvo i ono veliko što nosimo u sebi. Kada igraju deca kluba pred punim tribinama, svaki potez ima dodatnu težinu. Svaki aplauz ima značenje. I svaki navijač može da bude razlika između prolaska i pada.
Ova generacija Partizanovih igrača ima priliku da započne nešto novo. Da prekine godine evropskih razočaranja. Da pokaže da klub ne mora da zavisi od stranaca, već da u sopstvenom dvorištu ima snagu, talenat i emociju.
U četvrtak, Partizan ne igra sam. Iza njega će stati hiljade glasova, pesma sa juga, podrška sa istoka i severa i aplauz sa zapada. Ali još važnije – na terenu će igrati momci koji su sanjali ovaj trenutak. Igraće za grb, ali i za sve one koji su ih gledali dok su pravili prve fudbalske korake.
Biće to noć u kojoj fudbal vraća svoju najčistiju formu. Veče u kom pobeda nije samo rezultat na semaforu, već osećaj poverenja koji se ponovo rađa. Ako Partizan želi da gradi stabilnu budućnost, ako želi da povrati svoje mesto u evropskom fudbalu, ovo je trenutak da to započne.
Igraju deca Partizana. Igra se pred punim stadionom. Tog toplog letnjeg poslednjeg dana jula u Humskoj! Vraća se poverenje, vera, vraća se pesma, vraća se Partizan.
Dođi i ti, čekamo te!
