Ne možeš da znaš kad je tačno počelo a samo se jednog dana zatekneš kako pevaš iste pesme kao tvoj tata. Ne zato što razumeš već zato što osećaš. Ljubav prema Partizanu ne uči se iz knjiga, ona se nasleđuje.
Na tribini je mali, zgužvanog duksa koji je prevelik, kapa mu spada na oči, a ruke ne zna gde da stavi. Sve mu je novo, sve je glasno, ali ništa nije strašno – jer tata je tu. Gleda ga dok peva, pokušava da uhvati pokrete njegovih usana, pokušava da uhvati ritam koji svi oko njih dvojice već znaju napamet. Još ne zna reči pesama, još mu ništa nije jasno, ali melodije već u njemu žive. Njegovo srce ne zna zašto, ali zna da kuca drugačije kad tata zapeva onu jednu, posebnu.
Pesme su mu dugačke, preduge za njegovu dečju pažnju. Imena u njima strana i velika – Mance, Dalipagić, Dule… Kao likovi iz bajke koje još niko nije ispričao do kraja. Ali upija sve drugo. Pogled, grč u glasu, stisak pesnice kad krene “naš hram”, tišina među rečima kad tribina zadrhti. Tu, među hiljadama, a opet samo sa tatom, uči da postoji nešto veće od igre.
Još ne zna ko je bio Mance. Još ne zna zašto svi zadrže dah kad krene ta jedna pesma.
Ali zna da se tada tata ne pomera. Zna da mu glas zadrhti. Zna da pesma traje malo duže, da ruke oko ramena tada stisnu jače. Neko zaplače, neko podigne šal visoko, a on, iako ništa ne razume, oseti da je to nešto važno. Da se tada ne priča. Tada se pamti.
Ne zna još ni zašto svi ustaju kad se pomene Jug, ni kako to da se na pesmu odgovara pesmom. Ne zna da svaki barjak ima svoju priču, ni da je neki kamen tog stadiona možda potpisao njegov deda. Ali zna da kad tata peva – peva drugačije. Kao da je istovremeno srećan i tužan. Kao da vraća vreme.
Tako to počinje. Tako se voli.
Ne naglo. Ne zbog rezultata. Ne zato što je popularno, niti jer je neko bolji. Ljubav prema Partizanu ne dolazi u obliku pobede, već kao uspomena koja još nije do kraja ispričana. Ona dolazi iz pogleda. Iz mirisa. Iz trenutka kad ti neko prvi put kaže: „Ovo ti je dres. Čuvaj ga.“ I ti ga staviš preko majice, ponosan i tada još jednom, ponovo rođen.
To je ona ljubav koja ti uđe kroz pesmu koju ne razumeš, ali osećaš. Kroz ruku koja te vodi stepenicama Juga dok oko tebe ljudi glasno pevaju a ti ne razumeš baš sve reči ali znaš da si tamo gde treba da budeš. Kroz kišu koja te pokvasi, ali ti ne smeta, sunce koje obasjava i prvi put osećaš da pripadaš.
Partizan nije klub. Partizan je nasleđe.
To je porodična priča koja se ne zapisuje – ona se prenosi. Sa jedne tribine na drugu, iz jednog pogleda u sledeći. To je tihi dogovor između oca i deteta: „Kad mene ne bude, ti ćeš pevati dalje.“ I dete to ne zna tada, ali mu telo zapamti. Srce zapiše. I jednog dana, kad odraste, kad ga neko mali upita: „Ko je taj Mance?“, znaće kako da odgovori.
Znaće sve. I reči pesme, ali i reči svake priče, i zašto tata nikada nije bacao karte sa utakmica koje su davno odigrane. Zašto svaki put kad padne sneg, kaže: „Sećaš li se Derbija pod snegom?“ A ti ga gledaš i klimneš glavom – iako nisi bio tu. Ali si bio. Jer ti je pričao. Jer te učio.
I onda dođe trenutak kad znaš reči.
Pevaš ih iz stomaka, iz grla, iz onog istog pogleda koji si nasledio. Ne stigneš ni da se sećaš a već dođe taj dan i ti si taj koji vodi za ruku. Ti si taj koji stisne pesnicu kad krene „naš hram“. I ti si taj koji plače kad se seti Mancea, a neki novi mališan to upamti, ureže u svoj spomenar sećanja. Ne razume, ali pamti.
Jer zna da je to važno.
I znaće.
I pevaće.
I voleće.
Kao što su njih učili njihovi očevi.
