Mnogo različitih komentara navijača i mnogo različitih utisaka pratilo je ovosezonsku potpuno novu ekipu Partizana od trenutka kada su prvi put zajedno zakoračili na parket. Mišljenja su bila podeljena čak i onda kada se činilo da igrači mogu sve osim da poentiraju pobedu. Bilo je teško kada su se nizali porazi, a dosta je bilo i onih koji su sumnjali u momentima kada je od gotovog pravljena veresija, pa sve do momenta kada su se mnogi upitali da li će se do kraja sezone ekipa boriti samo da sačuva čast boja i grba koje predstavljaju.
Uistinu, ne mogu da ne zaključim da je trener, kao nikada do sada, istinski verovao u kvalitet tih momaka koje je selektirao leta koje je iza nas.
Mogli bismo zaista da komentarišemo mnogo momenata kada je Partizan ove sezone bio otpisan od simpatizera, precrtan od stručnih konsultanata, ali i kritikovan od strane onih najvernijih navijača koji su na mahove bili nezadovoljni ne samo rezultatom već i igrom tima, zalaganjem pojedinaca pa sve do borbenosti na terenu.
Na osam utakmica do kraja ligaškog dela, posle četiri vezane pobede na gostovanjima i možda nešto rasterećenijim rasporedom do kraja, situacija je potpuno drugačija! Partizan ne samo da je viđen u plejof-u već među navijačima i plasman na F4 ne bi trebao da bude upitan?!
Najteže je pobediti utakmice gde je pobeda upisana unapred. Zna to odlično Željko Obradović, ali zna to i ostatak stručnog štaba i sigurno je da neće dozvoliti euforiju za koju sigurno još uvek nema ni najmanje prostora. Radovanje unapred sigurno da ne ide u prilog nestvarno sjajnoj i pobedničkoj atmosferi koja je stvorena.
Znalo se i to da nikako neće biti lako na terenu u drugom delu sezone, ali da će biti prepreka gotovo na svakom koraku, u ovolikoj meri, nije moglo ni da se pretpostavi.
Koliko je sraman odnos pojedinih evroligaških klubova prema navijačima kluba koji fanatično bodre svoj tim imali smo prilike da vidimo tokom protekle sedmice u Italiji i Monaku. Senku na sigurno dve velike koje su došle u potrebnom trenutku, bacio je odnos prema pristalicama Partizana u Bolonji što se nastavilo i dva dana kasnije u Kneževini.
Rigorozna pravila, kontrola i ograničenja onemogućili su ulazak u Virtus Segafredo halu bilo kome ko nema dokument regije Emilija- Romanja u kojoj se nalazi Bolonja. Nije bio dovoljan ni pokušaj snalažljivih navijača Partizana da preko susretljivih Italijana dođu do ulaznica, jer karte koje su uredno kupili na taj način ipak su ih ostavile samo ispred ulaza. Veliki broj onih koji su došli da gledaju Partizan iz Slovenije, Francuske i drugih zemalja EU ostali su uskraćeni za ulazak u halu i neverovatan osećaj radosti koju su to veče režirali igrači našeg šampiona.
Dva dana kasnije situacija u Monte Karlu još neprijatnija. Nekolicina novinara veče pred utakmicu bila je sprečena da prisustvuje treningu i to onih poslednjih petnaest minuta koji su prema pravilima Evrolige otvoreni upravo za predstavnike medija. Na kraju, posle svađe i ubeđivanje sa policijom ušli su samo oni koji su do tog trenutka bili akreditovani. Preostali pripadnici sedme sile bili su primorani da se udalje sa platoa oko hale, a ostatak zahteva novinarskih ekipa koji su se nalazili tu u Monaku bili su odbijeni!
Vođeni onim stihom: – “sve za ljubav, sve za Partizan” uteha svima onima koji nisu ušli u halu svakako da je bila pobeda nad Monakom. Uprkos svim čudnim odlukama arbitara uz jedan vrlo, vrlo upitan kriterijum koji je značajno u pojedinim momentima kompletnu klupu našeg šampiona činio nervoznim.
Mnogo puta do sada ovde je ponovljeno da od ove skupine momaka u crnom- belom dresu može da se mnogo toga!
Ostaje i žal za nekim utakmicama kojih je možda baš sada vreme da se prisetimo pod parolom “šta bi bilo kad’ bi bilo”?! Mnogi još uvek ne mogu da zaborave one poraze od Virtusa i Asvela kod kuće koje da su završile u korist Partizana sada bismo protivnike gledali čvrsto iz plejof zone. Kada bi se prisetili tesnih poraza u Vitoriji, nesretno izgubljenog meča od Pariza u gradu svetlosti možda bi mogli da kalkulišemo i početak eliminacione faze sa domaćeg parketa.
Iako sećanja na te četiri utakmice ne sežu daleko ipak ne treba, a ni ne vredi žaliti. Momcima svaka čast na svemu prikazanom do sada! Požrtvovanje, energija, želja koja je rasla iz dana u dan dovela je do toga da ovi momci znaju kada da se spuste u odbranu, kada da napadnu, zbog čega su bili bolji u skoku od protivnika kada je trebalo, zbog čega su pogađali čak i u trenutku kada je trebala velika hrabrost da se uzme šut, na posletku zbog toga što svaki od njih apsolutno pripada prvoj petorci!
Sa četrnaest pobeda i još osam utakmica do kraja matematika postaje prilično jasna. Još četiri pobede biće najverovatnije dovoljne za plejin, dvadeset pobeda gotovo sigurno za plejof a sve preko toga obezbediće i prednost domaćeg parketa u razigravanju!
Sledi pauza od evropske košarke zbog nacionalnih kup takmičenja i reprezentativnih prozora posle čega nas očekuju utakmice za konačan rasplet. Dočekaće naš šampion Baskoniju, Efes, Albu i u poslednjem kolu Real dok će snage na gostujućem parketu odmeriti protiv Olimpijakosa, Barselone, Bajerna i Žalgirisa. Ništa nije nemoguće sada kada je Partizan krenuo tamo gde treba da završi!
