Nema velikih pobeda bez niza malih poraza i ne postoji onaj istinski uspeh bez izazova kojima je praćen put do njega. A jedino stazama trnja stiže se do zvezda!
Sveže sećanje seže, ako možemo ikada i da zaboravimo, do one dve spektakularne prošlogodišnje pobede iz Madrida sa kojima je uspeh bio tako blizu. Pokazalo se da je i jedan davni san dostižan a naš Partizan opet dokazao da pobednička strast ne može da nestane! Pritajeno čuči i čeka prvu sledeću priliku.
I dok jedni, a čuli smo šta misli Etore Mesina, smatraju uspehe Željka Obradovića neprikosnovenim, i dok ne postoji hala u Evropi gde aplauzom nije iskazano poštovanje prema svim njegovim osvojenim trofejima, jedino tu među nama još uvek postoji sumnja, sujeta, ili jednostavno samo to da se uspeh ili želja za njim teško prašta.
Pravi navijači znaju da se za Partizan navija pre svega zato što ga volimo i kada gubi, a tek onda zato što je najbolji kada pobeđuje! Upravo te reči velikog Duška Radovića prave razliku među onima čije je srce bez nijansi, u potpunosti crno- belo, i onih čija ljubav je oročena samo na pobede!
A svaki minut od povratka velikog Žoca protkan je emocijom koja znači ljubav prema Partizanu. Od “borbe za život” u sezoni pre njegovog dolaska, preko povetarcem nošene ekipe koja je sakupila neke velike pobede u Evrokupu pa sve do te bure u gore pomenutom Madridu!
Uspeh nije bio daleko ni prethodne sezone, a opet… opet su se mogle čuti teške reči u momentima kada su neki protivnici bili bolji od našeg šampiona! Pravo na kritiku i komentar imaju svi, za uvrede ne postoji opravdanje! Ako volimo naš Partizan moramo govoriti biranim rečima.
Sada su tu neki novi momci! Veliko iskustvo, znanje, i velika hrabrost bila je potrebna da bi se promenila cela ekipa, a takvu hrabrost imaju samo najbolji! Prepoznao je Žoc sigurno da su mu potrebni novi borci čija motivacija možda nije potrošena a krila pobede spremna za let!
Do pobeda se ne stiže lako, ne stiže se brzo i koliko strpljenja, krvi, znoja i suza je potrebno ne znaju samo oni koji ni ovoga puta nemaju strpljenje i čija ljubav je ograničena i oročena pobedama!
Tendeciozni novinski naslovi i drhtaj u glasu neostvarenih novinara dok postavljaju pitanja da bi zadovoljili neke lične frustracije preispitujući svoju stručnost, a ne vide da im izmiče etika i moral, u sopstvenoj borbi se za klik i pregled više, samo su motivacija za one hrabre, a vetar u leđa onima koji ne znaju za strah!
Svi znamo ko prvi napušta brod kada on tone, dok ime za one koji napuštaju naš brod koji još nije ni raširio jedra znaju samo oni sami, a sve ih je više. Oni koji iz hale izlaze na polovini, četvrtini ili svega nekoliko minuta pre kraja utakmice! Nije ni bitno da li su, kada su otišli, njihova sramota zauvek ostaje!
Da ne bih puno prostora dao onima koji nisu bitni, ali ne i manje važni od onih nevažnih, pomenuću one koji su prodaju svojih sezonskih karata oglasili na istim onim društvenim mrežama sa kojih su, dok im je tragajući za značenjem reči avangarda, bio bitan svaki stori, rils i fotka iz prepune Arene?! Ali ne kune majka sina što kocka, nego što se vadi pa tako ni lažna ljubav ne traje dugo kao ona istinska i prava!
Kada odu svi uvek će ostati dovoljno onih koji su spremni da brane Partizan. Jer ne navijamo za Partizan zato što je najbolji već pre svega zato što ga volimo! Razlika je bitna!
