Kada bi sloboda imala cenu najbolje bi navijači, legende Partizana ili oni simpatizeri koji samo vole fudbal znali koliko je visoka cena slobode voljenog kluba! Gotovo celu deceniju ropstva Fudbalski klub plaća tu visoku cenu svoje slobode! Plaća je praznim tribinama, plaća je rezultatima, plaća je besparicom i bedom!
Mirnim protestima, svojim mišljenjem, činjenicama pre svega, dočekao je Partizan da taj sunčani 26. oktobar bude prvi dan nekog srećnijeg i boljeg početka! Dvadeset hiljada ljudi došlo je da pozdravi slobodu. Ogroman broj dece došao je da pozdravi neke svoje junake o kakvima su slušali dok se rađala ta ljubav prema crno belim bojama prenoseći se sa kolena na koleno.
Južna tribina Hrama, dom Partizanovih navijača ponovo je bio pun! Orila se pesma, nisu se štedeli dlanovi. Ponovo su emocije okupane jesenjim suncem preplavile Humsku ulicu!
U prelepoj atmosferi tog subotnjeg popodneva fudbal je možda bio i najmanje važna stvar za sve te ljude koji su ispunili tribine. Nije Partizan najbolji, i nema Partizan najbolje igrače, ne igra ni mnogo lep fudbal ali tog dana i momci su dali sve za grb i dres koji nose i uspeli da savladaju protivnika posle negativnog rezultata na poluvremenu.
Emocije navijača prilikom svakog poteza na terenu bile su očigledne! Čula se kritika na račun onih koji ne misle dobro Partizanu ali i pozdrav za one koji se ne plaše da kažu ono što drugi odveć u javnosti ćute.
Nije lako i teški dani oporavka tek predstoje! Neophodna je podrška kao nikad i pomoć kao uvek kada je to bilo potrebno. Potrebno je mnogo snage, mnogo rada što je sigurno mnogo lakše uz sve te dečje osmehe, radosna lica i zagrljaje onima koji su ipak njihovi istinski junaci.
