Tek sada, nakon odigranih desetak zvaničnih utakmica, mogao bi se negde sumirati početak košarkaške sezone koja je najavljena pompezno, avangardno, ali pre svega sa veoma visokim ambicijama kako i u sportskom, tako i u onome delu koji se ne može izostaviti, a to je sama organizacija.
Košarkaški klub Partizan i definitivno više nije onakakv kakav je bio i kakvog smo znali pre možda pet ili šest, sigurno ne onaj od pre deset godina i više. Evolucija u tom sportskom i organizacionom segmentu, kako rekoh, možda i neće biti lako prihvaćena ali definitivno je ona neminovnost koja nas očekuje na putu ka stalnom mestu u društvu elitnih kluba, što je i najavljeno kao sada već cilj pred čijim smo pragom. Da li taj cilj možemo da dohvatimo, da li smo mu dorasli i da li ćemo uspeti da pomirimo sve individualne razloge za i protiv, možda ćemo moći tek da naslutimo upravo u sezoni koja je pred nama?!
Košarkaški klub je drugačiji, menja se iz godine u godinu, a sa tim promenama menja se i konkretno ona atmosfera pred svaku utakmicu, oko hale, oko terena, ali i na tribinama koje su sada prepune i čak nedovoljno velike da, pored navijača i istinskih simpatizera košarke i Partizana, prime i one koji osećaju potrebu da makar jednom budu deo tog spektakla. Utakmice KK Partizana nisu više samo sport. Na žalost ili na sreću, stvar je procene onih najredovnijih posetilaca. Utakmice Partizana sve više slikom podsećaju na one američke utakmice koje se, i čije se franšize, iz svima različitih razloga, prate u milijardama pojedinačnih gledalaca.
Budimo realni i iskreni, zasluge za izgled Partizana danas u odnosu na onaj „stari” Partizan svakao da najviše leže u imenu i delu Željka Obradovića! Željko Obradović je taj koji kreira sliku Partizana na terenu, ali i sliku nekih drugih većih vrednosti koja se svakodnevno može videti među svim generacijama i uzrastima. U okruženju u kojem živimo, prava vrednost Partizana nije uvek oivičena sjajem pa vrlo često tu ima sujete, ljubomore i zavisti od onih koji čak i u mnogo boljim prilikama i mnogo drugačijim okolnostima, o takvim ciljevima kakve danas ima Partizan, nisu mogli ni pomišljati.
I dok Partizan – što je možda i najvažnije – uz sve prepreke, danas kreira takvu sliku koja je sve poželjnija ravnopravno među onima najvećima, sa druge strane još uvek ima onih koji baveći se Partizanom, pokušavaju sebe da nametnu kao vlasnike srpskog sporta i košarke, pokušavajući da postanu vlasnici tuđih života. Tata i mama ovdašnje košarke, kako valjda sebe doživljavaju od devedesetih, sa sve onim zakonitim detetom koji nije uspelo da pređe granicu domaćih terena, sa kumovima i poltronima na poziciji kreatora igre, koju su sami smislili i šuterima „ispod pojasa”, sve do onoga stidljivog Gebelsa sa ćubom i velikim naočarima, koji nije savladao tehnike hodanja, stidljivom i veoma opasnom propagandom šire strah kako bi se dočepali onoga što im ne pripada.
Utisak je da su Partizanovi protivnici već osvojili Evroligu, praveći takvu atmosferu kroz sve dostupne medije, naš šampion uspeo je da veže maksimalan broj pobeda u regionalnom takmičenju poznatom kao domaća liga. Pred izabranicima Željka Obradovića padali su nejaki Borac iz Čačka, subotički Spartak – kao novi član jadranskog društva, Cibona, SC Derbi i uvek neugodni Zadar. Koliki strah vlada, ili je to strahopoštovanje među ljudima u ABA organizaciji, videli smo i kroz kriterijum suđenja i sudijske odluke za koje se previše često upotrebljava oko sokolovo, nije jasno da li zbog nesigurnosti znanja sudija ili zbog promene ritma ekipe, tek sigurno je to da utakmice ABA lige traju daleko duže od uobičajenog trajanja košarkaške utakmice, ali i to da su sudije daleko bolje instruisane za slušanje skandiranja sa tribina nego li o poznavanju pravila košarkaške igre. Imajući sve to u vidu, pomislim često da je osvojiti pobedu u ABA ligi, pa i samo prvenstvo, mnogo teže od borbe za Evrotitulu.
Bez potcenjivanja dosadašnjih protivnika u regionalnom takmičenju upotrebom reči „nejaki“, treba istaći i to da naš šampion nije ostvario niti jednu laku pobedu, pogotovo ne u Subotici ili „vrućem” Zadru što je posledica toga što su sve ekipe, pa i Cibona sa juniorima, na megdan izašle izuzetno motivisane da se pokažu pred Evroligašem koji u svojim redovima ima igrače nivoa najjačeg evropskog takmičenja. To je zapravo ono što još uvek daje sportsku i košarkašku draž utakmicama ove prilično privatizovane lige i košarkaški gledano, mnogo bi bilo korisnije razigravati klubove sa decom iz Srbije kroz neku domaću ligu, ako ona ne bila porodična kakvu, u obliku kakav je, sada imamo.
I dok je za neke Evroliga, da ponovim, već osvojena, za Partizan je tek počela sa dva poraza iz Španije, pobedom u Areni nad veoma interesantno selektovanom košarkaškom ekipom sekcije fudbalskog kluba iz Minhena i pobedom sa gostovanja, za Partizan prvi put sa druge strane reke, protiv Makabija. Osim toga da smo u ovih par evroligaških kola videli veoma interesantnu košarku, prilično zanimljive sastave, pa i neka iznenađenja na samom startu, i toga da će takmičenje biti prilično neizvesno i ujednačeno, gde će raspored, motivisanost i one trenerske minijature igrati važnu ulogu, o bilo čemu drugom teško da se može u ovoj fazi takmičenja govoriti. Svakako, kao i u prethodne dve sezone cilj je sakupiti što više pobeda, podjednako će se vrednovati one kod kuće koliko i one u gostima jer gotovo sigurno razlika u pobedama između prvog i desetog mesta koje vodi dalje na kraju neće biti velika, pretpostavljam čak i manja nego lani.
Navijači Partizana imaju sigurno čemu da se nadaju, očekivanja takođe ne treba da budu ni malo mala, ali isto tako što pre moramo da shvatimo da je ona sezona kada smo pobedili dva puta Real u Madridu u borbi za F4 završena i da više u timu nisu igrači koji su u prvoj polovini ove godine izgubili neke utakmice koje su već bile dobijene. Već je zaboravljen onaj F4 iz Litvanije, a šampion iz Berlina bije neke nove bitke! Matijas više nije centar Partizana, a na mišljenje navijača sa tribina o Jam Madaru, Evroliga sada udara packe i šalje upozorenja. Panter „trpa” trojke u poslednjoj sekundi nekim drugima, a Mirotića ćemo ponovo gledati u dresu Milana zajedno sa Zekom, sa kojim ljubav nikada ne može da prestane! Miško Ražnatović ponovo sedi na stolici uz parket, rame uz rame sa influenserima, tik-tokerima i drugim zvezdama društvenih mreža koji većinu nas iritiraju… Partizan je veći od svih njih! Neki će zauvek ostati deo Partizana, drugi to nikada neće ni postati… vremena se menjaju, neke nove bitke tek dolaze, a Partizan uvek i zauvek ostaje tu gde jeste, onoliko velik koliko ga velikim čine njegovi verni navijači!
