-“Počivaj u miru, naš voljeni klube, dok te tvoji uništitelji i ubice bez trunke stida ili griže savesti gledaju mrtvog u blatu- poniženog i uništenog”.
Upravo na ovaj način, svojim saopštenjem za javnost, Udruženje bivših igrača, trenera i istaknutih sportskih radnika FK Partizan, skrenuli su još jednom pažnju na poražavajuću situaciju u FK Partizan kojom se pod ovom upravom ne nazire kraj!
Slikovit opis stradanja koje je uzrokovano katastrofalnim vođenjem kluba oslikava se i kroz internet pošalicu kojom se zli naslađuju a koja kaže da su ove jeseni u školu krenula deca koja u svom životu nisu doživela titulu FK Partizan! Bolna istina!
Tu sumornu sliku i taj film, režirali su upravo ove ubice i uništitelji pomenuti na samom početku… Milorad Vučelić, Miloš Vazura, Žarko Zečević ali i Ivica Kralj koji je u međuvremenu otišao, ili mislimo da jeste! Nisu jedini ali svakako jesu najzaslužniji!
Ne samo da su nekada slavni klub doveli do ivice egzistencije, do ruba prosijačenja, već su uspeli da ga izlože na takav stub srama sa kojeg, i ako se pojavi neko, trebaće dugo vremena da bi ga skinuo i vratio mu tračak nekadašnje blještavosti!
Gore ne može, baterije su potrošene, biće čak i one najbolje litijumske!
Dešavale su se katastrofe poput Fljamuntarija, Kroacije, Flore, Šamroka ili Petah Tikve ali teško da će neko uspeti da ponovi takvu sramotu i da se iz tri prilike ne kvalifikuje niti u jedno od evropskih takmičenje!
Da, neko će reći ono što trener ponavlja posle svakog ovosezonskog neuspeha, otrcanu frazu da je tim loš, da nema adekvatne igrače, ili kao u onoj pesmi igrali smo dobro ali zajeb’o nas sudija!
Ne, mi nismo igrali dobro! Nijednom ove sezone, i niko od preko trideset igrača sa platnog spiska, mahom dovođenih kao pojačanja! Pojačali su ti igrači sumnjivog kvaliteta izgleda samo konto na računu onih koji su uspeli da ih se otarase, da ih uvale, menadžerima, čast retkim izuzecima, a sve u saučesništvu sa opet onima sa početka, ubicama i uništiteljima, ili imenom Miloradom, Milošem, Žarkom i Ivicom.
E sada ni to nije dovoljno treneru, shvatio je i on da su i fraze potrošna roba, ali i shvatio je da i od omladinske škole može da dobije samo… da ne citiram Gagija Jovanovića i njegovu rečenicu iz jedne serije, mrka kapa, nula! I to su stigli da raskuće ovi njegovi poslodavci sa početka, da ih ne pominjemo, jer svi ih znamo kao zlu paru!
E treneru, treneru… imao si i sam priliku da proletos pođeš put Terazija… onako čistog srca, iz ljubavi! Skrenuo si sa pravog i otišao onim lakšim, unosnijim ali i daleko skupljim! Kada tad za kajanje će biti kasno!
Da, reći će opet neki ponovo da taj protest na Terazijama i nije imao nekakvog efekta, plan za dan posle! Jedino što je usledilo sutradan i danima posle je još veće ćutanje, ćutanje onih drugih, okupatora! Istina je i ta da osim bojkota tribine i okupljanja na Terazijama nije bilo baš prilike da se čuje glas i reč onih kojima je do Partizana stalo. Tek na mahove! Istina je i to da je zapravo istinita svaka reč, svaka rečenica, svaki povik koji je tamo mogao da se čuje, bez ikakve reakcije i obrazloženja onih kojima su poruke bile upućene!
Navijači su pokušali, navijači bojkotom tribine na jugu i dalje nastavljaju svoj miran protest! Dokle to ide tako videćemo! Gde ćemo dogurati teško je i za pretpostaviti!
Ponašanje uprave očigledno je izuzetno dobro isplanirano i nikako ne treba isključiti i to da se iza brda nešto drugo valja!
Pokušali su i iz sportskog društva da učine nešto ali je i to osujećeno u vidu sporova, ucena i pretnji one nedodirljive grupe sa početka te je i samom predsedniku sportskog društva preostalo ništa drugo nego da stidljivo putem društvenih mreža negoduje i tek pusti neku suzu nad sudbinom Partizana!
Da li je ovo kraj? Da li je ovo kraj jedne slavne epohe, da li je ovo prilika da na mestu stadiona izraste novi stambeni kompleks za one koji će na volšeban način, u dresovima nekih drugih klubova po društvenim mrežama glumatati svoju ličnu ulogu, sve u svom sopstvenom cirkusu!?
Dotakli smo dno… dotakli smo mi zapravo dno u svim svojim sferama svakodnevnice! Fudbal je odavno u Srbiji prestao da bude sport, prezentacija junaštva, najvažnija sporedna stvar! U takvoj svakodnevnici, razumljivo, neke druge, prave vrednosti bivaju skrajnute i ostavljene zaboravu!
Jedno ime, institucija, jedan fudbalski klub, danas na pragu svoje osamdesete prestaje da živi! Nisu ga pregazile godine, odoleo je mnogim teškim vremenima, prošao je sa onima koji su bili uz njega kroz mnoge krize! Mnogima je dao, mnoge je pomogao a danas je skoro sam, ranjen i prepušten da krvari!
Neće on umreti, velik je on, večan! Postojaće on i nadživeće one koji su pokušali da mu naude, kao i uvek do sada! Zato ustanite svi vi koji ste do sada sedeli, pogledajte vi kojima su oči bile zatvorene, zagalamite ako ste do sada ćutali… ne dozvolite da nam ostane samo sećanje!
