Kroz istoriju, timovi su imali različite privremene nadimke. Najviše se pamte oni timovi koji su postali svojevrsni antiheroji, koje su svi cenili zbog njihove borbenosti i drčnosti da budu ono što jesu – po cenu da ne osvoje ništa, ali da budu prepoznatljivi po svom identitetu. Svi su ih mrzili, osim njihovi verni navijači (uglavnom iz njihovog grada), ali to nije bila briga na koju su se obazirali.
Takvi su u NBA bili „Loši momci” iz Detroita u drugoj polovini 80-tih, „Run TMC“ Golden Sate Wariorsa iz 90-tih, „Zamalo kraljevi” iz Sakramenta sa početka 2000-tih, zbog kojih smo i mi imali stotinak besanih noći. U koledž košarci ima ih mnogo, najpoznatiji su „Phi Slama Jama“ Univerziteta Hjuston iz 80-tih, predvođeni Hakimom Olajdžuvonom i Klajdom Drekslerom, kao i „Fab Five“ generacija Univerziteta Mičigen s početka 90-tih.
Uglavnom je ovo karakteristično za američko područje, jer u Evropi klubovi imaju svoje nadimke od davnih dana koji se ne menjaju. Ok, svi znamo za „Crazy gang“ iz Vimbldona 80-tih i 90-tih, predvođeni Vinijem Džonsom i Džonom Fašanuom, ali sličnih slučajeva i nema baš u evropskom profesionalnom sportu.
Nije ga bilo sve do prošle godine!
Nadimak našeg kluba u bilo kojem sportu je (bio) „Parni valjak“, koji ponosno nosimo od 1953. godine. Nakon pobede u večitom derbiju od 7:1 protiv omiljenog nam rivala, u (pokojnom) dnevnom listu „Sport“ osvanuo je naslov “Parni valjak razbio C. zvezdu” i od tada se ništa nije
menjalo ni u jednoj sekciji našeg Sportskog društva sledečih 70 godina.
„Parni valjak neka melje, da ispuni naše želje!“
Jednostavno, znalo se šta smo.
Ma gde bili na tabeli, crno-beli Parni valjak nije gasio motore i mleo je koliko može, nekad manje, nekad više.
E onda, početkom treće decenije 21. veka u evropskoj košarci se desio snažan zemljotres, čiji je epicentar bio u Beogradu. U svoj voljeni klub, nakon tri decenije, se vraća najveći košarkarški trener svih vremena – Želimir Željko Obradović.
Kakvo je bilo stanje svesti među navijačima Partizana, ali i svim košarkaškim fanovima u Evropi, mislim da je izlišno pričati. Nije bilo tako davno, svi koji će ovo čitati su svedoci tih događaja. Ukratko – pao je internet od svih objava i mimova postavljenih krajem juna 2021.
Jednostavno, delovalo je sve tako nadrealno, kao da živimo u nekoj bajci, jer sezonu pre te smo bili veoma loši, promenili smo tri trenera, završili smo u ABA ligi na 7. mestu, ispali smo u Kupu u 1/2 finalu, KLS smo završili u istoj fazi, glavni igrači uveliko pričaju o odlasku iz kluba.
Nije se naziralo svetlo na kraju tunela u kojem smo ušli. Ali, eto došao je taj jedan Najveći koji je odlučio da Parni valjak nastavi da melje sve do kraja tunela, do svetlosti!
Detaljnu analizu svih pojačanja i svega što se dešavalo u prve dve Željkove sezone opisane su u ovom članku koji prvi treba da ga pročitate.
To isto leto odsanjali smo snove letnje noći, tokom koje su došli skoro svi igrači, a najbitniji za ovu priču su dvojica njih: Kevin Panter i Zek Ledej. Kao grom iz vedrog letnjeg neba vest o njihovim potpisima je došla do sportske javnosti. Kao najveća tajna bio je skrivan identitet novih pojačanja, a pre svega njih dvojice, jer će se ispostaviti da su bili najbitniji. Obojica su bili
ponajbolji igrači Armanija u sezoni pre, kada su osvojili 3. mesto na F4 Evrolige. Dvojica članova najbolje dve petorke u Evropi dolaze u Partizan da grade tim od temelja. Sve je obećavalo da je to uvod u nešto veliko!
Sezona je počela odlično, a utakmica protiv Huventuda u Evrokupu, u kojoj je odlučivala zadnja lopta, pokazala je način na koji će igrati Partizan pod Željkovom palicom. Odlučujuće trenutke u svojim rukama će imati Kevin Panter, a ukoliko to uspe, Zek Ledej je zadužen za radovanje nakon toga.
Nakon lude završnice ovog duela, Panter je otišao prema navijačima koji su bili u parteru (ex)Pionira u grupni zagrljaj sa njima, a Zek Ledej u stilu rok zvezde skače na njih!
Tog leta 2021. godine ostali smo uskraćeni za pojačanje na poziciju jednog centra, a ta želja nam se ispunila nekoliko meseci kasnije. Na Badnje veče, Deda-Mraz nam je doneo najbolji poklon. U Partizan dolazi novi centar, treći i najgotivniji član naše lude družine – Matijas Lesor. Čovek koji je važio za odličnog Evrokup, ali prosečnog Evroligaškog centra i ništa više od toga.
„Bitno je ne promašiti ko je kakav čovek, a ne kakav je igrač“, govorio je Dule Vujošević pre desetak godina.
Čovek sa velikom dušom, sjajnom enegrijom na terenu, snažnim zakucavanjima i ludačkog pogleda, ne može da bude loš čovek, a takav je upravo bio visoki, snažni momak iz malene karipske zemlje Martinik.
Sezona za koju smo se svi nadali da će biti bajkovita, i pored toga što je počela sjajno, sa 10 uzastopnih pobeda, bila je sve samo ne kao iz bajke. Nismo osvojili nijedan trofej, nismo stigli dalje od 1/8 finala u Evrokupu (poraz od Burse u Areni), sramotna igra u finalu Kupa, pravi šit- šou od strane navijača rivalskog nam kluba u finalu ABA lige. Jednostavno kada se sve svede, bila je neuspešna.
Jedino dobro je bilo to što smo dobili pozivnicu za Evroligu, nakon što smo čekali 9 godina da je igramo, a da naredna sezona bude bolja od ove trebalo je dovesti nekoliko pojačanja i to baš onako zvučnih.
Zvučna pojačanja smo i dobili!
Po receptu iz prošlog leta, imena najvećih pojačanja držana su daleko od ušiju javnosti. U sred noći dolazile su najveće bombe od pojačanja, najveći među njima su poslednja dvojica iz ove priče: Džejms Naneli i Dante Egzum. Prvi, Željkov čovek „od poverenja“, a drugi je došao sa namerom da se dokaže da vredi mnogo, nakon što mu se NBA karijera skratila zbog
mnogobrojnih povreda.
Nakon što smo kompletirali roster i imali nekoliko pristojnih pripremnih utakmica, početak sezone u kojoj smo bili spremni da se dokažemo da smo mi vredni da igramo u najjačem evropskom klupskom takmičenju se iščekivao sa nestrpljenjem.
I to sa novim kapitenom – Kevinom Panterom, drugim stranim kapitenom u istoriji Partizana. Šou je mogao da počne!
I počeo je… ali ne baš sjajno.
Nakon pristojnog početka u Evroligi, gde smo počeli sa 0-3, pa vratili na 3-3, pa onda na 4-4, usledila je mini-turneja u Španiji gde nije bilo realno da dobijemo niti Barsu niti Real. I nismo! Posle Španije i poraza u (ex)Pioniru u ABA ligi od prigradskog nam rivala, sledio je još jedan derbi, ovaj put evroligaški, a ovaj put smo mi bili domaćini. Završilo se kako se završilo – trojkom Nedovića na 3 sekunde do kraja za njihovu pobedu. Nakon toga, izgubili smo kod kuće od Valensije posle produžetaka, kao i od slabašnog Asvela u Lionu. Ta utakmica u Lionu se završila tako što je na kraju iste jedan od junaka ove priče – Džejms Naneli, izgubio loptu u prodoru ka košu.
Dan kasnije, na treningu pred utakmice protiv dvostrukog evropskog prvaka Efesa, isti taj čovek je izjavio „That shit won’t happen again“. I nije.
Dakle, imamo skor u Evroligi 4-9, delimo pretposlednje mesto na tabeli, igramo protiv novonastale dinastije u Evropi, u polupraznoj Areni i još nas čeka paklen raspored do kraja.
Ali Parni valjak je tada ubacio u petu brzinu!
Taj isti Naneli, koji je upropastio prethodnu utakmicu, je srušio dinastiju Efesa u sred Novog Beograda i nakon utakmice je izjavio da ga nije briga šta kažu o njemu, on je to što jeste (“I don’t give a fuck what anybody says about me. I am who I am”).
Do kraja sezone, Parni valjak je mleo sve pred sobom!
Kao što smo godinu dana ranije dobili Matijasa Lesora od Deda-Mraza, tako smo ovog Božića dobili „poklon“ od navijača našeg omiljenog rivala. Da bi nas omalovažili i uvredili na primitivni način, nadenuli su nam nadimak “KK Kamerun”.
Na prvu, zvuči veoma rasistički iz jasnih razloga, ali naši “Kamerunci” ne samo što se nisu uvredili, već su rado prihvatili taj nadimak!
U toj seriji nestvarnih pobeda i rezultata, verovatno svima najdraža je pobeda u Evroligi u relativno punom Pioniru, sa nekoliko i naših navijača. Ta energija malobrojnih Grobara na tribinama se prelila na naše igrače. Mangupi u tuđem dvorištu su zatvorili usta svim kritičarima.
Mesec dana kasnije, na domaćoj utakmici protiv Albe, nakon pobede, Lesor je uzeo megafon i rešio da vodi navijanje, a među ostalim pesama je bila i čuvena „KK Kamerun“.
Običaj koja će biti nastavljen do kraja sezone.
Bile su štampane majice sa nazivom “KK Kamerun”, koje su igrači nosili tokom treninga. Čuvena pesma “Freed from desire” doživela je ponovnu slavu 25 godina nakon nastanka, jer poznata je bila po novoj verziji “Gde god da igra, Partizan sve redom kida”, jer Partizan, tačnije novonastali “KK Kamerun” je bio pravi hit, kao modni trend koga svi žele da ga prate i kopiraju!
Od 16. pozicije na tabeli popeli smo se do 6. i u plejof seriji smo ispali od Real zbog spleta neverovatno nesrećnih i čudnih okolnosti (opisano je u članku na linku, ne bih da se ponavljam).
Od ostalih bitnih sportskih dešavanja te sezone, izgubili smo u finalu Kupa od znate koga i pored toga što smo vodili sa čak 18 razlike u jednom momentu u 2/4.
Sezona je završena na spektakularan način, titulom u ABA ligi!
Pobedom u majstorici finala ABA lige, pred rekordnom posetom u istoriji lige, stavljena je zavesa na ovu nezaboravnu sezonu, što na igračkom, što na navijačkom planu.
Ostaje žal zbog Evrolige i „šta bi bilo kad bi bilo“ na F4 u Kaunasu, gde su Madriđani postali prvaci Evrope.
Za prosutim mlekom ne treba žaliti i mora se nastaviti dalje.
Sledeća sezona, po svemu je bila najteža i za igrati i za gledati.
Nekoliko dana nakon završetka sezone koja je bila nezaboravna u svakom smislu, saznali smo da dvojica ponajboljih igrača iz tog tima više neće nositi crno-beli dres: Lesor i Dante.
Nažalost, bilo je i za očekivati. Dante je odigrao najbolju sezonu u karijeri i bio je spreman da se vrati u NBA (igrao je za Dalas i stigao je do finala NBA lige). Matijas je hteo da se obezbedi finansijski i prihvatio je basnoslovnu ponudu Panatinaikosa, ali je obećao da nas neće nikad zaboraviti i da će uvek sa ponosom govoriti kako mu je lepo bilo od nas!
Ugovore su istekli i ostalim Kameruncima. Čitali smo kako Panter je dogovorio sa Barselonom multimilionski ugovor, kako će za njim u druge klubove otići i Zek i Naneli… sve crno do crnjeg je delovao taj prelazni rok na početku.
Onda, opet smo se vratili u prethodna dva leta. Kao grom iz vedrog neba, došla je vest da je drugi najbolji bek šuter u Evropi odbio ponudu Barse i ostaje kapiten Partizana! Neverovatno!
Za njim su ostali i Zek i Džejms, kao i još nekoliko igrača iz originalnog sastava, plus – kao zamenu za Matijasa i Dantea – doveli smo Bruna Kabokla i Pi Džej Doužera, pa je šou mogao da se nastavi.
I nastavio se… ali ovaj put ne sa srećnim krajem.
Pre početka sezone saznali smo da Evroliga uvodi novi sistem takmičenja, sa uvođenjem playin faze u kojoj se ekipe od 7. do 10. mesta bore za preostala 2 mesta u playofu.
Dakle, cilj nam je bio u najmanju ruku da ponovimo prošlu sezonu ili da budemo bolji nego što smo bili.
Početak nastavka je bio… pa loš.
Pred početak sezone igrali smo ABA Superkup u Podgorici, trofej koji nema nekog prevelikog značaja, ali trofej je trofej. Do finala smo pregazili sve bez problema, a u finalu smo izgubili od Studentskog Centra, trojkom na 2 sekunde do kraja.
Taj turnir je, nažalost ispostaviće se, bio vesnik predstojeće sezone.
Sezonu u Evroligi smo počeli sa odličnih 8-6 da bi u tom trenutku delili 4. do 6. mesto na evroligaškoj tabeli. Dakle, sve je išlo po planu, čak je ova sezona više obećavala od prethodne gde smo bili katastrofalni na isti broj odigranih utakmica.
Ali, nakon toga usledili su porazi od Reala (očekivano, u gostima protiv najboljeg tima u Evropi u tom trenutku) i veoma bolnog poraza od Virtusa pred Novu godinu, u prepunoj Areni, koji su dali ton nastavka sezone.. nažalost…
Baš taj poraz od Virtusa je bio onaj koji je prekinuo momentum koji smo do tada imali, a porazi na jednu loptu posle toga su bili samo posledice ove utakmice.
Sezona koja je mnogo obećavala, završila se bez ijednog trofeja, porazima u tri finala od omiljenog tima srpske javnosti, a nismo se plasirali ni u playin fazu u Evroligi.
Nije da se nismo borili, nije da nismo imali šanse, šta više igrali smo odlično, borba nije izostajala, energija nije manjkala, ali ne znam šta je razlog to što smo čak 14 utakmica izgubili na jednu loptu, od čega bar pola tih smo gubili na neverovatan način, nakon što smo imali
dvocifrena vođstva. Da smo bar pola tih dobili, ova sezona bi bila uspešnija od prošle, ali šta je tu je. Na to da dodamo i povrede bitnih igrača, čudan sudijski kriterijum. Ako se skupio ceo baksuzluk u jednoj sezoni za narednih pet i neka se desio baš u ovoj koju ćemo brzo zaboraviti.
Statistički, Kamerunci su odigrali bolju sezonu nego prethodnu (verovali ili ne). Kevin i Džejms su imali bolji učinak nego prošle sezone, Zek malo slabiji (očekivano, bolje su ga čuvali i imao je porodičnu tragediju), ali na kraju je odigrao najbolje što zna, nažalost nije to bilo dovoljno za osvajanje nekog trofeja.
Nakon završetka sezone, bilo je jasno da opet slede neke promene u igračkom kadru, ali svi smo se pribojavali da će se desiti ono što se i desilo.
Desetak dana nakon poslednje utakmice koju smo odigrali (ali ne i doigrali), objavljeno je da je klub napustio Kevin Panter, nekoliko dana kasnije i Zek Ledej, a par meseci kasnije završili smo i sa Džejmsom Nanelijem.
I sa ovim, KK Kamerun je prestao da postoji i to je bio kraj jedne lepe ere našeg voljenog kluba.
Da li je bilo uspešno? Pa nije bilo. Jedan trofej od mogućih 9 ili 10 je premalo da bi se reklo da je uspešno, čak bi moglo da se kaže da je bilo veoma neuspešno iz te perspektive.
Da li je bilo lepo i zabavno? Uf, i te kako je bilo!
Bilo je lepo videti ponovo igrače kako igraju preko granica svojih mogućnosti, pred publikom, što je bilo pravo osveženje nakon one nesrećne pandemije.
Bilo je lepo i zabavno gledati Zekove ludorije na, pored i van parketa i njegovu čudnu mehaniku šuta, koju svaki rekreativac pokušava da imitira.
Bilo je lepo gledati Panterov ples na terenu sa loptom i njegov savršeni šut iz driblinga koji je slamao protivnike.
Bilo je lepo gledati Džejmsa Nanelija kako daje trojke u ključnim trenucima i pleše po terenu.
Bilo je lepo i zabavno gledati Lesora kako bije bitke na terenu (i metaforički i bukvalno), odučava protivničke centre od košarku i nakon toga dohvati se megafona da vodi navijanje na tribinama.
A o uživanju u ludačkim zakucavanjima Dantea će pričati generacije i generacije košarkaških fanova, ne samo Partizanovih, već iz cele Evrope, pa i šire.
Partizan je postao brend u Evropi, a i celom svetu! Rekordi po broju prodatih karata, rekordi po poseti na utakmicama padali su kao od šale, jedan od najpraćenijih klubova smo u ovoj novoj eri društvenih mreža. Jednostavno rečeno, vratili smo se tamo gde pripadamo – u vrh evropske
košarke!
Bilo je (kao u Rozginoj pesmi) slatko, ljuto i kiselo biti navijač Partizana u protekle tri sezone, ali dosadno nam nije bilo. Svaki dan smo uživali pratiti vas i momci – hvala vam za sve!
Vratili su se dani pobede!
O vama ću pričati svojoj deci i unucima, kao što je moj otac pričao meni o slavnim generacijama iz 70-tih i 80-tih godina, jer niste ništa manji od njih!
Nadam se da ovo nije kraj vašeg bitisanja u Partizanu i da ćete nam se vratiti jednog dana da ponovimo iste doživljaje, sa malo više uspeha bih zamolio.
Za kraj, koliko je značio njihov ostanak u Partizanu najbolje opisuju završne reči najluđeg među Kameruncima, Zeka Ledeja:
„Iako ću sledeće godine nositi drugi dres, krvariću crno-belo zauvek! Volim te, Partizane!”
Volimo i mi tebe, glavo naša luda!
Do neke sledeće generacije crno-belih ludaka, pričajmo o slavnoj generaciji naših Kamerunaca!
