Da slobodarski duh u Partizanu postoji, videli smo tokom protesta u režiji navijača, simpatizera i bivših igrača, 16. juna na Terazijama. Videli smo da zaista ima i onih kojima je istinski stalo do fudbalskog kluba takve veličine i bogate tradicije. Čuli smo i sve one činjenice o radnjama kojima je uzurpatorska uprava devastirala ovaj fudbalski kolektiv i time ga dovela do ivice ponora, ali i minimum zahteva koji su crvena linija kada su spas i sloboda FK Partizan u pitanju.
Materijal, mnogo materijala spremno čeka za tužilaštvo. Predati su zahtevi zahtevi Fudbalskom savezu Srbije, a navijači su postavili ultimatum upravi i dali rok da njeni članovi podnesu ostavke i omoguće Partizanu da krene u izlečenje i oporavak!
Institucije razumljivo i pomalo i očekivano – ćuti. Moguće da ni njima nije, kao što nije Vučeliću, Vazuri, Kralju, Ćurkoviću, Rajiću, Trailoviću, Mijatoviću, Obućini, Dukiću, Mihailoviću, Panduroviću, Delibašiću i ostalima za koje znamo, jasno kada su, kako su i koliko grubo prekršili statut i izvadili novca iz državnog, onoga džepa građana. Krivična odgovornost će svakako da dođe na red, pravda je dostižna ali i spora kako kaže ona narodna, međutim obraz i moralna odgovornost dokazano ovoj ekipi i te kako nedostaje i teško ih je kupiti poput stanova, automobila, satova i tompusa, pa makar i tuđim novcem!
Milorad Vučelić – predsednik koji je podnosio i podneo ostavku, još uvek se šepuri i smeje nam se svima u lice sa sajta FK Partizan, ponosan izgleda što je izmanipulisao celu javnost. Dalje za njim, mogu se videti izrazi lica ostalih saučesnika koji nas, sa iste te stranice, podrugljivo gledaju takvim pogledom koji govori o njihovim postupcima svih prethodnih dana, meseci, godina.
Pokušali su navijači da dođu do novih, kozmetičkim tretmanom, dovedenih članova uprave, da pitaju, dobiju odgovore, razgovaraju ali i to je bilo uzalud!
U Fudbalskom savezu, kao još jednoj instanci kod koje se spas Partizana legitimno tražio, takođe – muk! Evropsko prvenstvo najbolji je pokazatelj stanja u srpskoj kući fudbala, ponašanje rukovodstva, selektora, atmosfere među igračima… Pogrešni ljudi na pogrešnom mestu donose isto tako pogrešne odluke! I možda nije reprezentacija poražena rezultatski u Nemačkoj, ali sigurno da jeste sportski, fudbalski, na kraju – ljudski, jer i tamo se skriva ko je i da li je podneo ostavku, kada će selektor podneti izveštaj, a sve praćeno sitnim marifetlucima i odlukama na brzinu i „ispod žita”!
Da li Partizan može od takve institucije da očekuje pomoć? Naravno da ne može, jer ranjenik se vodi u bolnicu, a ne na ruke neprijatelju!
Ultimatum navijača takođe je istekao i sigurno da su mnogi očekivali dalje represivne korake i verovatno razočarani izostankom, zasluženih šamara, packi i onih vaspitnih mera kao nekada ranije, izgubili ili počeli da gube veru u protest, kritikuju pa čak i gube nadu!
Istina je sasvim drugačija! Iza podrugljivih i nasmejanih lica istih onih ljudi, sa iste one stranice na sajtu FK Partizan krije se veliki strah!
Svesni su oni i te kako da sat otkucava, da vreme nije ni najmanje njihov saveznik!
Skrivanju iza Stanojevića, letnjih pojačanja i lepe slike pred Partizanovcima širom sveta doći će kraj istovremeno sa prvom zvaničnom utakmicom, prvim kiksom. Ali tada neće moći da se sakriju u svečane lože i VIP salone stadiona, osmeh sa lica će nestati, a šamari – poput onoga u pripremnoj utakmici protiv bratskog CSKA u Moskvi, zaboleće mnogo više od bilo čega drugog!
Kaže naš narod „strpljen spašen”. I baš takvi su ovih dana navijači Partizana i svi oni kojima je do Partizana stalo! Ima nas više, ima nas u svakom trenutku mnogo više sa ove strane nego što ima njih… ima nas i strpljivi smo, a oni treba da znaju da i strpljenju jednom ipak dođe kraj!
