Ustanak, početak otpora okupatoru ili samo dobar performans u izvedbi četiri do pet hiljada ljudi? Svakako, na više načina i pod različitim utiskom mogao bi se opisati prošlonedeljni protest navijača, simpatizera i bivših fudbalera Partizana na Terazijama!
Bilo kako bilo, iako se mnogima još uvek nisu slegli utisci, jasno je to da su svi učesnici rekli jasno, ali i prilično glasno, sve ono što se nakupljalo kroz godine neodgovornog ophođenja prema klubu koji danas preživljava zahvaljujući samo svojoj veličini i imenu, ali i zahvaljujući svojim mnogobrojnim pristalicama koji su, videlo se to, jedini ujedno i poslednji bedem odbrane!
Rekli su navijači svoje već i tokom cele prethodne sezone ispraznivši tribine i ostavivši ih bez prepoznatljivog huka koji protivniku ledi krv u venama! I tada je ova sramna Uprava sve sa svojim saučesnicima ignorisala tu tišinu tribine zadovoljavajući se i manipulišući onima koji nisu mogli a da povremeno ne dođu na stadion, dovedu decu, pruže podršku učesnicima na terenu!
Sramna uprava ćuti i danas pokušavajući da nas zavarava kozmetičkim promenama, dovođenjem igrača sumnjivog kvaliteta i ljudi sumnjivog i, reklo bi se, potrošenog integriteta zloupotrebljavajući i dalje bezuslovnu ljubav onih koji Partizan osećaju drugačije, koji ga osećaju delom sebe, delom svoje porodice, onih koji ga istinski vole, a danas u sebi potiskuju bes, ljutnju, revolt!
Bilo kako bilo, nedelja 16. juna 2024. godine, kada prethodno miran bojkot nije bio dovoljan, pokazala je nepokolebljivu odlučnost onih poniženih i prevarenih da se bore za slobodu Partizana koji pripada i njima, kao i nepomirljivost sa ropstvom i okupacijom pod kojom se naš Partizan odveć dugo nalazi!
Da, neko će reći da je prošlonedeljni protest izgledao samo kao performans na kojem su svoju reč, upakovanu u omot emocija izneli bivši igrači i treneri, navijači koji su uz pesmu sa tribine rekli svoje, pročitane optužnice, izneti zahtevi!
Za nekoga teatar, za nas početak bune protiv Partizanovih (kaba)dahija!
Sada, kada su zahtevi izneti jasno i javno, kada su prijave predate tužilaštvu, fudbalskom savezu Srbije, Vladi i ostalim institucijama, sada više nismo važni ni mi, nisu važni ni Miloš Vazura i Milorad Vučelić, više nije bitno ni da li je važan Partizan onima kojima on važan nikada i nije bio!
Danas, kada ističe i ultimatum koji su dali navijači, važno je jedino da saznamo gde i sa kime živimo?! Kažnjavaju li se neodgovorni ili se amnestiraju poslušni?! Da li su institucije budne ili mirno spavaju?!
„Jer je krvca iz zemlje provrela,
zeman doš’o valja vojevati,
za krst časni krvcu proljevati,
svaki svoje da pokaje stare.“
