I pre početka ovogodišnjeg izdanja Evrolige svakom navijaču kojem je crno- bela boja u srcu Berlin se činio ne tako daleko. Partizan je već bio viđen na završnom turniru. Svi su jedva čekali da takmičenje počne kako bi svedočili desetoj tituli Željka Obradovića i predugo čekanoj drugoj evroligaškoj tituli našeg Partizana!
Kada su davno Ameri i Rusi prestigli sve ostale u pobedničkom pohodu na Berlin, tako i Partizan lagano počeše da prestižu konkurentni, doduše ne kod Beča kako to beše sredinom prošlog veka, ali sigurno negde tamo u Valensiji i kasnije u Madridu, što bi moglo da se označi kao prelomni momenat sunovrata. Da, baš tako, sunovrata evropskog nadanja.
Ređali su se porazi iz već izvojevanih pobeda, neshvatljivi preokreti, preokreti u trenucima kada je Partizan imao dobijene utakmice i umesto mirno da ih privede kraju, dozvoljavao je da to uradi protivnik u svoju korist!
Sustigli su Partizan i Virtus i Milano, Bajern, Efes, pretio je i Žalgiris, a Makabi sve više odmicao bez obzira na onu spektakularnu pobedu početkom godine u prepunoj Areni!
Nanizao je Partizan 18 poraza do dva kola pred kraj, 6-7 utakmica poklonio protivnicima, uspeo da sakupi svega 3 pobede u gostima i tako sam sebe doveo u situaciju da je mnogo toga pod moranje i da apsolutno više nije sam krojač svoje sudbine! Zaista loše, daleko ispod svih očekivanja!
Odigrala je cela Evropa za Partizan u poslednjem kolu, a Partizan jedini nije odigrao za sebe! E, baš ta činjenica bi možda mogla opisati celu sezonu za nama, odnos igrača prema igri, prema navijačima koji su im verovali, koji im na posletku veruju i dalje!
Neko bi rekao da nije bilo sreće, neko će reći da ovaj tim nije za velika dela, na kraju svi možemo da se složimo u jednom – daleko je ovo od onoga što možda zaista i jeste realnost! Sigurno najskuplji tim u istoriji našeg omiljenog kluba i sigurno najlošiji rezultat, za sada, u odnosu na vrednost ekipe!
Ja verujem, nadam se i optimista sam, kao i, siguran sam većina istinskih simpatizera i navijača Partizana, da može da se ponovi ta ‘92. godina kada smo se u čudnim okolnostima sankcija, preko Fuanlabrade provukli do Istanbula i onda tamo napravili čaroliju i ostvarili taj uspeh koji verujem, ali i mnogi drugi decenijama posle, da možemo da ponovimo.
Nisu sankcije ali nisu ni baš najbolje okolnosti. Puno je napada koje igrači osećaju, prozivki na račun toga ko i koliko finansijski pomaže Partizanu, teško prihvatanje toga od većeg dela javnosti da Partizan ostvaruje i velike prihode, da ima armiju vernih navijača koji ne prihvataju da ih, i da klub koji vole, bilo ko gazi i ponižava.
Još uvek taj najveći uspeh možemo da ponovimo i to baš ove godine. Možda to bude dogodine kao „treća-sreća“ od povratka u Evroligu, ali sigurno je da treba da verujemo da sa Željkom Obradovićem 32 godine sanjana titula i nije samo pusto nadanje, sa ovakvom podrškom kakvu Partizan ima nesumnjivo da je to samo pitanje trenutka!
Imamo još dve utakmice do kraja regulrnog dela! Jednu u gostima, baš u tom Berlinu, protiv slabe ali nezgodne Albe i na zatvaranju, sa Valensijom, na parketu Arene!
Imperativ su obe pobede, ali sudbina nije samo u našim rukama. Gledaćemo i na Efes i čekati makar jedan kiks tima od kojeg smo bolji u međusobnom skoru, ali gledaćemo i ka Baskoniji koja, u slučaju da Efes pobedi u obe svoje utakmice, mora da izgubi u poslednja dva kola u kojima se sastaje sa moćnim Realom i nezgodnim Virtusom!
Verujem da je je čak kiks protiv tog moćnog Reala malo izvestan računajući na staru špansku susretljivost prema timovima iz njihove zemlje, kao što je vrlo teško očekivati da slabašna zvezda trijumfuje protiv Efesa…
Čuda se ipak dešavaju, sreća prati hrabre, ali uz Partizanove dve pobede jedino, po mom mišljenju, je realno nadati se da Fenerbahče može da trijunfuje protiv Efesa u turskom derbiju!
Zavesa se polako spušta, očekuje nas ono najbolje, karte za Berlin se polako čekiraju, a proleće obećava pregršt uzbuđenja!
Nadajmo se i verujmo da ćemo Partizan, ipak, preko plejina, a onda uz osvetu Realu, gledati na završnom turniru u prestonici Nemačke!
