Godina je 1977. FK Partizan igra angažovano na proleće nakon što je doživeo čak 7 poraza u jesenjem delu prvenstva. Ipak, dva poraza (po jedan u aprilu i maju) koštaju ga boljeg plasmana, pa na kraju zauzima 4. mesto. To je dovoljno samo za plasman u Mitropa kup (utešno takmičenje poput Lige konferencije u kome Partizan obitava od osnivanja istog 2021, da bi jesenas uspeo čak i da se u isto ne kvalifikuje).
Borislav Pekić, pisac i disident koji živi u Londonu, dočekao je da nakon godina svojevrsne državne blokade ima još jednu knjigu u štampi. Te 1977. godine izlazi njegov roman „Odbrana i poslednji dani“. Izdavač je danas nepostojeće „Slovo Ljubve“. A da li će i FK Partizan preživeti ili nestati usled promena i nedostatka ljubavi, ostaje nam da vidimo. Nadam se da nećemo jednog dana čitati epitaf našem klubu.
„Odbrana i poslednji dani“ govore o čoveku koji provodi vreme u zatvoru za delo koje nije počinio. U delu ima i biografskog jer je sam pisac robijao pošto nije bio po volji ondašnjem sistemu i vlastodršcima. I junak romana i sam pisac zaglavljeni su u vremenu i preispitivanju, odbačeni i prokazani, naizgled ničiji.
Danas i FK Partizan nije po volji sistemu i vlastodršcima. Odbačen je, prokazan i kao da je ničiji. Nije klub vlasti, jer je mesto državne mezimice rezervisano za crvenu pošast. Nije klub saveza, jer se u isti ide i planduje po direktivi i po zaslugama na račun drugog kluba. Nije klub medija, jer oni svesno i predano podilaze megalomanskim i lažnim predstavama gubitnika i taloga društva. Onih, koji u masi i samoobmani nalaze zamenu za sve lične i kolektivne moralne i intelektualne nedostatke. FK Partizan nije ni klub opozicije, jer perjanice iste i samoproglašne, a ne toliko drugačije političke alternative, znaju da put do srca birača ide preko podrške omiljenoj spravi za mučenje Srbije. Ta naprava poprima razne oblike, menja ideologije i istoriju, otima novac od naroda, upisuje sebi titule, menja Kosmet za trofeje i besramno se širi dok predstavlja sintezu svega otrovnog u jednom narodu.
Partizan nije klub za svakoga ali ipak jeste klub za nekoga. Partizan je klub odbačenih, svojeglavih, prkosnih, ponosnih, malobrojnih i nadasve vernih. To je klub koji vi ne birate, već on bira vas. Nekada vas grli, a nekada steže. Nekada vas razgali, ali češće rastuži. I upravo oscilacije Partizana dovode do iracionalnih izjava, odluka i pogleda na svet, sport i život. Zato i jesmo pojedinačno nepredvidivi i nesložni – kao što je naš klub.
Razapeti između visokih ideala i surove stvarnosti, mnogi koji se zovu Grobari brzopleto odstupaju od kluba. Razlozi variraju, ali gotovo uvek se svode na povratak u zonu komfora. Jer, ići sa Partizanom od Surdulice do Subotice je izlazak na vetrometinu. A tu nas šibaju razni vetrovi i malo ih je koji se na vetru isprave. Mnogi se pokrive i sklanjaju, dok ne dođe na red derbi, Inter, Arsenal, Mančester Junajted i slični.
Kako je FK Partizan danas siroče onda oko njega ostaju samo oni koji razumeju muku. Nema ovde više slave, već samo patnja. Ona je jaka, ali manja jaka od sna da će jednog dana ipak biti bolje i da će se pravda, makar na tren, ukazati. Radi toga svi časovi ljubavi, svi kilometri, svi dinari i svi povici. Borimo se, koprcamo i ustajemo, jer drugačije ne može.
Pekić se borio protiv komunizma viteški, rečju, i doživeo da se u smiraj života vrati u otadžbinu. Zbog ideala, zbog sebe, zbog ljubavi. I ova „reč“ je poziv onima, koji su zaboravili na Partizan, da se vrate zbog ideala, zbog sebe, zbog ljubavi. Makar i u ono isto, a samo malo drugačije nazvano blato, jer toliko dugujemo i sebi i sopstvenom klubu.
Ovo je priča i o onima koji zaista žive kao da su u zatvoru. A neki će i doslovno otići u zatvor. To su ljudi koji na derbiju, posle mnogo godina, iznose pravi legitimni navijački trofej oduzet najvećem neprijatelju. To su ljudi koji idu na robiju, jer ne savijaju kičmu i poslednja su linija odbrane Partizana. Prave dobre izbore, prave pogrešne izbore, ali se ne predaju. To su oni koji su po želji svakolike grobarske javnosti (ako nešto tako još uvek postoji) na Banovom brdu otpočeli radikalni protest protiv uprave FK Partizan koja sarađuje sa neprijateljem. I za to je cena bila visoka. To su oni koji čekaju kod Vuka, pa ih napadaju prvo cigani, a potom i policija. To su oni koje nakon poslednjeg derbija u sezoni policija lomi i hapsi na parkingu ispred sopstvenog stadiona. To su oni koji se bore da ih ne korumpira vladajuća klika i koji žele da raskinu sa praksom tribine koja je puki instrument vlasti. To su oni, koji su zajedno sa usamljenim igračima i stručnim štabom doveli najveći broj Grobara u poslednjih desetak godina, na derbi u rupu. To su oni koji su u par dana, u maltene istom broju, u subotu i u sredu, bez obzira na sve, bili na poprištu borbe fudbalera Partizana protiv cigana, fudbalskog saveza, sudija, vlasti i uprave sopstvenog kluba.
Nisu na Jugu, Istoku i Zapadu supermeni niti bezgrešna bića. To su samo ljudi koji ne odustaju lako. Njihova koža je naviknuta na šibanje, a njihova lica su ozarena, makar na tren. Onda kada Partizan postiže gol ili kada se moralna i navijačka dominacija nad bezličnom masom zombija preko puta manifestuje.
Znam, hoćemo više ciljeve za naš FK Partizan, ali njih nećemo moći da ostvarimo dok je klub pod okupacijom. Njih nećemo ostvariti dok imitiramo nadmoć i izuzetost od aktuelnog stanja u klubu, dok podsećamo na i iniciramo podele, spominjemo ljude koji godinama nisu deo grobarskog sveta, izmišljamo cigane u sopstvenim redovima i ovoj generaciji navijača iza gola namećemo breme slugeranstva vlasti koji oni ne nose. Umesto toga, oni nose prijave, zabrane i kazne. Ne briše im se ništa, dokle god su neposlušni. To bi trebalo da čuju svi koji to ne znaju ili ne žele da znaju. Ali nećemo nikoga veličati jer put o kome govorimo je nešto što su ti ljudi sami odabrali. Ali, poštovanje za održanje iskre bunta ne smemo nikome uskratiti.
Više ciljeve nećemo ostvariti sve dok se ne ujedinimo oko jedine svetle stvari preostale danas – oko ideje Partizana. Oko onoga što je klub nekada bio i što će, nadamo se, ponovo biti. Dok taj dan ne svane ili ako nikada ne svane, svako bira stranu na kojoj će biti. Može da ostane da sedi uz TV prenos kući, da mu Evroliga bude eutanazija za probleme FK Partizan ili da čeka neko novo vreme koje će ne znam ko stvoriti i onda sve nas pristalice crno-belih pozvati da u njega, sa zaslugama, uđemo.
Sam Pekić je govorio „Mi ne govorimo samo rečima, mi govorimo čitavim životom.“ Kod mnogih je ljubav i privrženost Partizanu ostala samo na rečima, a život postao siv, jednoličan i sve manje „crno-beo“. Krajnje vreme je da se to promeni i da se stane u odbranu Partizana. Vreme jeste teško. Treba izdržati okupaciju i zatvor. Ovo je zaista odbrana i ovo su zaista poslednji dani. Bez nas ovaj klub neće preživeti!
FK Partizan je i na jesen 1977. nastavio sa dobrim igrama. One su se produžile i na proleće 1978. U toj, narednoj godini, Partizan je osvojio titulu (obe pobede nad „šampionima“ iz rupe) i Mitropa kup, jedini međunarodni trofej u svojoj istoriji. Mi ne znamo kada će doći „ta sezona“ posle 2017. Ali znamo da će doći. A do tada, pevaćemo, kao posle ovoga poslednjeg derbija, dugo sa igračima koji nose grb Partizana na grudima. I posle poraza odjekivalo je i odjekivaće „jer u srcu mome jedino si ti“.
