Bila je to godina velikih tenzija, straha, zapravo su to bila vremena kada je u jednoj velikoj zemlji more pošlo na jednu, planine na drugu, a zemlja kao posle zemljotresa, krenula da puca na šest mesta, da se razdvaja na šest različitih strana i puteva.
Svi su samo želeli da se desi mir, sport je bio sasvim sporedna stvar i sve što se dešavalo na sportskim borilištima bilo je neprimetno i pod senkom. Te 1991. godine, zbog ratnih dešavanja, tu u srcu Evrope, srpski sportisti su, dok ih sankcije još uvek nisu odvojile od sportskih takmičenja, međunarodne utakmice morali da igraju negde na strani, baš kao što sada košarkaši Makabija, kao domaćini, nastupaju u Beogradu.
Ali, krenimo redom, jer vredi se podsetiti i u amanet mlađima ostaviti, da znaju šta se te davne i pomalo čudne košarkaške sezone 91/92 dešavalo.
Sezonu pre te, trener Partizana je bio Duško Vujošević. Da, da – čuveni Dule bio je i tada mladi trener Partizana, a plejmejker te ekipe, mlađima je i teško da poveruju, bio je Željko Obradović. Da, da – veliki, ne rastom, ali ispostaviće se posle mnogo veći od toga, čuveni Žoc!
Na pragu nove sezone, Dule Vujošević, izgubivši glatko u finalu prvenstva od splitske Jugoplastike, podnosi ostavku i odlazi u Crvenu zvezdu. Dobro ste pročitali – Dule odlazi kod najvećeg rivala, što je tada bila sasvim normalna stvar. Partizan ostaje bez titule, bez trenera i bez ideje ko će sesti na klupu veoma mladog i vrlo talentovanog tima koji dobija priliku da zaigra u najjačem evropskom takmičenju.
FIBA je tadašnji Kup evropskih šampiona preimenovala u Evropsku ligu tj. Evroligu i dala, pored prvaka, mogućnost da i viceprvaci nacionalnih prvenstava, kroz kvalifikacije, izbore plasman u jednu od dve grupe.
Partizan je tog proleća, dok je rat zahvatao tadašnju državu, bez trenera na klupi i jedva prosečno punoletne ekipe, čekao mađarski Solnok u kvalifikacijama za Evroligu!
Na iznenađenje tadašnje uprave, u kojoj je između ostalih bio i Dragan Todorić – da, da, legendarni Toša, dobro ste pročitali – na predlog Dragana Kićanovića, koji uprava prihvata, na mesto prvog trenera dolazi, sa priprema reprezentacije, direktno iz košarkaških patika – Željko Obradović.
Reprezentacija Jugoslavije ostala je dakle te, 1991. godine, bez plejmejkera već na zalasku karijere, a Partizan je dobio trenera „za sva vremena”.
U stručni štab, na mesto savetnika mladom treneru, postavljen je profesor Aleksandar Nikolić, na stolicu sportskog direktora seo je Milenko Savović i pripreme su, preko Kopaonika i Budve, mogle da počnu.
Partizan su na kraju prethodne sezone napustili Žarko Paspalj, Miroslav Pecarski, Marko Ivanović i Oliver Popović. Željko Obradović ostao je na klupi kao trener, a u ekipu su stigli Vlada Dragutinović, Slaviša Koprivica (otac Balše Koprivice, koji tada još nije ni bio rođen), Mlađan Šilobad iz Crvene zvezde, dok je, iz novosadskog NAP-a, došao Željko Rebrača, a iz Vojvodine – Dragan Šarić, kao najiskusniji igrač u timu. Igrači koji su ostali iz prethodne sezone bili su Ivo Nakić, Nikola Lončar i reprezentativci, koji će se priključiti kasnije, Zoran Stragi Stevanović, Aleksandar Sale Đorđević i Predrag Saša Danilović.
Nakon što se, vredi spomenuti, reprezentacija u kojoj je tada nastupao i današnji sportski direktor Zoran Savić, vratila sa petom evropskom titulom iz Italije, evropska odiseja Partizana je mogla da počne!
Ali kao što je do svakog uspeha trnovit put, Partizanu je bio još trnovitiji jer je zbog ratnih dešavanja odluka FIBA, dakle, bila da Partizan ne može da bude domaćin u Beogradu, te se kao alternativa, u to vreme, pronašlo predgrađe na periferiji Madrida – Fuenlabrada.
Partizan je u Fuenlabradi dočekan kao u svojoj kući, a zbog košarke koju su prikazivali i lepog vaspitanja momaka iz tima, domaća publika je, kako je vreme odmicalo, prelazila na stranu naše ekipe, čak i onda kada su na suprotnoj strani terena imali španske ekipe – Huventud i Estudijates.
Ostaće upamćeni transparenti iz tog vremena koji su stajali na tribinama, a na kojima je pisalo „Srpske brigade iz Fuenlabrade”, kao i „Partizan de Fuenlabrada” zbog kojih su momci znali da imaju svoj drugi dom i da nisu sami u najtežim vremenima.
U kvalifikacijama je pobeđen mađarski Solnok i Partizan je u ligaškom delu dospeo u grupu sa Huventudom, Estudijantesom, Filipsom iz Milana, Nemačkom ekipom Bajer 04, Arisom, Komodorom iz Holandije i Maes Pils ekipom iz Belgije.
Koliko je ova grupa bila jaka govori i to da su svi učesnici na F4 u Istanbulu bili upravo iz nje.
Devet pobeda i četiri poraza uz dramu u poslednjem kolu protiv Huventuda bilo je dovoljno da se Partizan tek „provuče”, kao četvrti iz grupe, u narednu rundu gde ga je čekao favorit za titulu iz Bolonje, koji se tada zvano po naslovnom sponzoru, kompaniji Knor.
Tadašnja pravila su bila takva da su slabije plasiranoj ekipi omogućavala da prvu utakmicu igra kod kuće, a naredna i eventualno majstorica, igrale su se u gostima.
Jedina utakmica gde je dozvoljeno da, uz pristanak Italijana, Partizan igra u Beogradu, bila je ta protiv Knora, koja je dobijena u mlakoj atmosferi hale „Pionir“, pred jedva 4.500 navijača. Drugu utakmicu u Bolonji Partizan je izgubio, a u majstorici slavio opet uz dramu u finišu i prekid koji se pamti jer je prilikom jednog zakucavanja Stragija Stevanovića, tabla razbijena u paramparčad.
Na F4 u Istanbul, Partizan je došao rasterećen, kao ausajder. U polufinalu ih je čekao Milano koji je, ispostaviće se, bio nedovoljno dobar protivnik da onemogući buduće šampione da se plasiraju u finale, na megdan Huventudu, koji je u španskom derbiju slavio protiv Estudijantesa.
Prethodne dve utakmice protiv istog protivnika, kao u finalu su završene tesno uz po jednu pobedu za obe ekipe… finale, majstorica, meč za titulu, istorijski najvažnija utakmica za oba tima u prepunoj „Abdi Ipekči“ dvorani mogla je da počne.
Svi znaju šta se onda desilo i kako se završila utakmica te tople aprilske noći u Istanbulu, negde baš u vreme objavljivanja ovoga teksta, pre 32 godine.
Desio se trk Saleta Đorđevića preko celog terena, pored desne aut linije, naskok i izbačaj lopte iz nekog totalno neprirodnog položaja tela i…
„Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! Nemojte se ljutiti što sam zaćutao na trenutak. 71:70! Ja ovo u svojoj karijeri nisam doživeo”, bile su reči komentatora prenosa, Dragana Nikitovića, dok su igrači slavili titulu prvaka Evrope sa Željkom Obradovićem, visoko uzdignutim na njihovim rukama!
I 32 godine kasnije, isto toliko stariji Željko Obradović je ponovo trener Partizana! Žar nije nestao, motivacije ne nedostaje! Vremena su opet čudna! Partizan je u modi, kao što je bio pre 32 godine u Fuenlabradi! Posle ukupno devet titula, od one prve sa Partizanom, dočekali smo ga da zajedno ostvarimo jedan davni san! I hoćemo! Čuće se daleko kada proslavimo zajedno sa njim njegovu desetu, a Partizanovu drugu evropsku titulu… čuće se daleko… čuće se u Istanbulu, čuće se iz Beograda sve do Fuenlabrade!
