This is very difficult to translate my friend. Very difficult.
Da, upravo te dve rečenice ostale su upamćene pre 19 godina, posle debakla reprezentacije na Evropskom prvenstvu odigranom u Srbiji i Crnoj Gori. Te 2005. godine, Željko Obradović održao je zauvek zapamćenu konferenciju za medije gde je, potpuno otvoreno, emotivno i krajnje iskreno, kao i uvek, do srži, pričao o problemima iz svlačionice i, prvi put do tada i nikada posle toga, igračima zamerio i u potpunosti ogolio ponašanje reprezentativaca naše zemlje.
Te 2005. godine, Obradović je, potpuno razočaran odnosom prema dresu, karakterom i ponašanjem igrača, nakon neuspelog dvogodišnjeg reprezentativnog ciklusa otišao i nije se trenerskom poslu u Srbiji vraćao sve do pre tri godine i povratka u svoj Partizan!
Danas, pred sam istek trogodišnjeg ugovora u njegovom Partizanu i bezmalo dve decenije od te čuvene konferencije, teško bi se mogla objasniti i još teže prevesti atmosfera u kojoj se ovih dana nalazimo!
Iste 2005. godine koju sam spomenuo, krenuo je i sunovrat reprezentativne, ali i klupske košarke u kojem se, reklo bi se, ona i danas-dan nalazi. Nekoliko godina kasnije krenulo je, kada su se stekli svi politički, (ne)sportski i drugi uslovi za sitemsko saplitanje, unižavanje i uništavanje Partizana, koje dobija zamajac intenzivno poslednjih dana, pred sam istek Željkovog ugovora! Ugovor čoveka koji je, hteli to neki da priznaju ili ne, vratio ugled kompletnoj klupskoj košarci u Srbiji.
Juna 2021. godine, na nevericu mnogih, odjeknula je vest da se nakon toliko godina, toliko titula i sa sveže osvojenim devetim peharom Evrolige vraća legenda, najbolji od najboljih, jedan i neponovljivi – Željko Obradović!
I dok je jedan deo javnosti, uz sve one navijački neopredeljene, bio beskrajno srećan i radostan, oni drugi oblici života, sa one druge, suprotne strane, bili su u prvi mah uplašeni, ali se vrlo brzo probudila mržnja, još veća od one koja je do tada plasirana kroz uvrede. Probudio se onaj neljudski oblik mržnje koji zaista rečima nije moguće objasniti.
Željku Obradoviću ne samo da se spočitavaju rezultati u Srbiji, već mu se ne priznaju i ne praštaju titule i uspesi, jednako koliko mu se ne prašta ni pre svega njegova bezrezervna ljubav prema Partizanu!
Svojim dolaskom Željko nije samo doneo veru i nadu u bolje sutra, u svetliju, uspešniju i stabilniju budućnost, doneo je sa sobom Evropu u Srbiju, onu sportsku, košarkašku! Partizan gleda preko pola miliona ljudi godišnje, Partizanovi dresovi nose se diljem košarkaške Evrope, slike sa utakmica se dele na sve kontinente! Beogradska Arena danas je mesto gde se traži karta više, poprište susreta najvećih sportskih zvezda, umetnika, dece, ali i influensera i trendsetera koji čine da se dobra košarkaška atmosfera daleko vidi!
I da, ne treba biti skroman pa izostaviti to da najveće zasluge za takav sistem i takvu organizaciju pripadaju upravo Željku Obradoviću.
A kada je dolazio, Žoc verovatno ni sam nije pretpostavio dokle to sa njegovim dolaskom može da ide, mada imajući na umu ono „Željko Turčine, …” kako su ga neki dočekivali na svakom gostovanju u svojoj zemlji, dok sa iste strane, bilo gde drugde da je odlazio, legendu su dočekivali aplauzom, onako kako legendi i dolikuje!
Zahvaljujući tome, zahvaljujući sportskim ali i ljudskim dostignućima, Partizan je danas sa Željkom poželjan među elitom i nikada bliži „višegodišnjoj licenci”.
Ono što je zaspalo daleke 2005. godine, probudilo se šesnaest godina kasnije. Tada lični novinari i personalni menadžeri, a danas u vidu dobro instruisane medijske mašinerije na svakoj pres konferenciji, ali i neretko u vidu stručnih konzilijuma u nebrojenim pokrenutim internet formatima i kvazi-košarkaškim emisijama, na sve načine se trude da isprovociraju nešto senzacionalistično, a od sasvim normalne trenerske izjave pravi se drama, budi mržnja i nasilje.
I sve to moglo se razumeti znajući sa kime imamo posla. Sve to, mada ne u tolikoj nerazumljivoj meri nepristojnosti i ličnog vaspitanja, možda i nije bilo čudno sve do trenutka dok lično predsednik „svih” građana Srbije nije trenersku veličinu, što on pre svega i jeste, označio kao neprijatelja države broj 1!
- Ovo je odvratan napad na državu…
Tim rečima je predsednik reagovao na opasku Željka Obradovića da je notorna laž to da je KK Partizan državni projekat o čemu su skandirali protivnički navijači tokom finalne utakmice Kupa „Radivoj Korać“ u Nišu, prethodnog vikenda.
Pa i nije, niti bi trebalo da bude tajna da se novcem naroda finansiraju dva najveća sportska kolektiva u državi! Oba pripadaju narodu, pa onda narodnim parama i zaslužuju da se finansiraju, bilo direktno, bilo od strane kompanija ili privatnih lica!
Ali zašto jeste i zašto treba da bude tajna da se jednima daje više, da se jednima uskraćuju sponzori, da je jednima dug za porez teži od onih drugih?!
Svako ima svoje pravo i slobodu da podrži, jednako koliko bi trebalo da ima pravo da kritikuje, izrazi mišljenje, skandira! Onaj ko se ne pronalazi u prozivkama jednostavno na njih i ne reaguje… Narod kaže „Pametnom dosta dok budali ni repriza ne pomaže!“
Željko… nikada nisi nosio belu zastavu, nikada nisi digao ruke u znak predaje! Željko… uvek su sa tobom i uz tebe tvoji Grobari, oni od kojih imaš bezrezervnu podršku, od onih koji nikada nisu terali svoje igrače, onih koji se nikada nisu odrekli svojih legendi!
I sada smo tu sa tobom i sada smo uz tebe, do oslobođenja, dokle god i gde god, do novih titula!
Ostani i vodi nas pobede!
