Nije važno koliko puta padneš, već koliko puta si posle pada spreman da ustaneš, da se podigneš i da zablistaš!
Teško je napisati bilo šta, osećaj je gorak, meša se tuga, ljutnja, podeljena osećanja, nemoć… rekli bi svi po nešto, ali teško je naći reči. U gomili reči, čuju se one grube ili se, jednostavno, nemo i u neverici ćuti.
Počeo bih baš upravo ovako posle zvižduka koje su crno-beli, po mišljenju mnogih, zaslužili posle poraza, šestog u ABA ligi, od Splita. Ako nam nije „ležala” Cedevita i ako smo se mučili sa crnogorskim ekipama, onda ne znam koji izraz da upotrebim za ekipe iz Dalmacije. Bilo kod kuće ili na strani, Zadar i Split ne bi smeli da predstavljaju opasnost, bez obzira na njihovu veliku košarkašku tradiciju!
Svega par dana kasnije, novi poraz, evroligaški, neobjašnjiv! Neobjašnjiv pogoto što je došao od još jedne ekipe koja, bez potcenjivanja, nije bolja! Bajern nije bolji, a opet rezultat je, želja, energija Bajernovih igrača, pokazao nešto sasvim drugačije!
I upravo zato, kao proizvod frustracije, neočekivanih i ničim izazvanih poraza, proizvod sasvim realnih očekivanja od evroligaške ekipe krojene za najviši plasman u svim takmičenjim, zvižduci zaparaše crno-belu Arenu! Zvižduci protiv Splita, a mogle su se čuti i teške reči koje su se nadovezale na poraz od Bajerna iz Minhena.
Bilo da su ti zvižduci zvuk nezadovoljstva, bilo da su ukor ili opomena, treba ih shvatiti kao signal za uzbunu, ali i signal da je vreme da se razmisli kako se grupisati i vratiti u poznatu formaciju „Partizane, napadaj”!
Pristup u prvom ovogodišnjem derbiju, kada onakva neprijateljska atmosfera treba da bude motiv više, svega devet poena u poslednjoj četvrtini protiv Monaka, prokockanih plus sedam u Bolonji u samo dva minuta, procenti šuta u porazu od Splita i poraz od Bavaraca, kada je na nešto više od pola minuta do kraja prednost bila plus četiri, u utakmici koja je celim tokom bila na našoj strani, definitivno je znak da tu nešto nije u redu, da se neke nedokučive stvari dešavaju, da li u svlačionici ili kod pojedinaca, uglavnom – nije dobro.
Kako sada kompenzovati ovu, najprostije rečeno, sramotu? Jedino onim na šta su nas navikli, onim zbog čega bi i trebalo da igraju košarku, ono sa čime jedino mogu oprati bruku i tu sramotu koju je osetio trener za kojeg je čast igrati – pobedama. Jedino su pobede ono sa čime mogu treneru, navijačima, a ponajviše sebi, dokazati da zaista jesu heroji svakoga onoga koji je jedan od više od pola miliona ljudi koji ih prate cele godine. Da li je to još uvek moguće?!
Može se sada postaviti zaista mnogo, mnogo pitanja. Od onog pitanja kako su selektovani odlasci igrača do toga kako su selektovani igrači koji su dovedeni kao njihove zamene?! Možda se možemo zapitati i šta je uzrok manjka slobode i blokade kod domaćih igrača, neposlušnosti kod igrača koji su prekaljeni asovi? Možemo mi danas postaviti bezbroj pitanja, mogli smo i nekoliko dana ranije, prethodne sedmice. Na kraju pitanje – da li ih ima i gde se kriju odgovori za sva prethodna?!
Željko Obradović svakako nije zaslužio da se oseća osramoćenim. U njegovu predanost, želju i ljubav prema crno-belim bojama svakako ne treba sumnjati. Njegov ostanak ne sme se dovoditi u pitanje ali ne bi se smeo ni stvarati povod, niti podgrevati dovoljno vruću atmosferu, da pomisli na odlazak.
Svakako, ako ni za šta drugo, onda je sada vreme da se saradnja i ta ljubav nastave.
Hrabro i odgovorno, kako smo to mogli i čuti nakon petog vezanog poraza, preuzeo je odgovornost, krivicu za loše igre tima, krivicu za svaku lošu odluku koju su pojedinci doneli, svaki loš potez koji nije bio deo dogovora sa klupe!
Nema povlačenja, nema predaje, odgovornost je zajednička jer u crno-beloj porodici jedino tako sme da bude. Svoj deo odgovornosti i sam je preuzeo, deo moraju da preuzmu saradnici i naposletku deo, onaj najveći i sami igrači! Jedino je to način da se vrati na pravi put!
Porazi bole, zvižduci još više… nije lako… ali baš tada, kada je najteže, prepoznaju se pravi junaci. Mi sigurno mislimo da oni to jesu, siguran sam da to misli svako od onih koji je uputio zvižduk, siguran sam jer to je proizvod osećaja tuge, danas tuge, a već sutra novih aplauza i nove radosti!
Svakako, onaj koji pada i koji je spreman da ustane jači je od onoga koji nikada i nije pao! Zato glavu gore, život i sport kao deo njega čine pobede koliko i porazi, usponi koliko i padovi, da je dobro – baš i nije, da može bolje – sigurno je da može i sigurno da mora!
Na kraju, na kraju će se brojati pobede u odnosu na poraze… i kao što ih sada ima još uvek više nego što ima poraza, iako deluju da jesu jalove, sačekajmo, sačekajmo da vidimo kakav će taj odnos biti do kraja…
… posle svega, i kada ne budeš prvi ti, i kada se čuju zvižduci, i tada ćeš Partizane znati da te volimo mi!
