… Posle onakve sezone koja je za nama, armiji navijača porasli su apetiti, glad za rezultatom je nikada veća, svaka i najmanja greška se ne prašta, a pobede se svode pod onu kategoriju „sasvim normalna stvar“.
Da li je to i zaista tako kako se u crno-beloj javnosti percipira? Moguće da bi moglo biti tako, ali strpljenje je još jedan od imenilaca kada dođe, na kraju sezone, vreme za svođenje računa iliti analizu rezultata sezone. Baš tako, analizu sezone je nemoguće uraditi pre njenog kraja, neka poređenja – da, statističke podatke – da, ali i u tom slučaju statistika je ta koja pokazuje sve, a ne otkriva ništa, upravo kao i bikini iz one izreke.
Ali hajde da vidimo kako to izgleda ove sezone, barem do sada!
Igrače koji su otišli smo spomenuli, zna se koji su ostali, ali hajde da vidimo ko je došao i kakva je situacija u tom smislu!
Dakle, kada se izjalovila opcija koja je bila spremna i pošto druge opcije, čini se ,nisu postojale, krenulo se u sastavljanje tima i taj tim je prilično respektabilan, ako se izuzme da se manje-više na njegovo kompletiranje čekalo prilično dugo.
Kao prvo pojačanje stigao je poljski reprezentativac iz redova Panatinaikosa – Mateuš Ponjitka. Čini se kao razmena među klubovima, ako se uzme u obzir da je Poljak doveden da popuni mesto Papapetrua.
I kao što Papapetru nije bio prva opcija tako se, meni se čini, ni od Ponjitke nije očekivalo da uzme neki veliki broj minuta! Rekao bih da je doveden za neke defanzivne zadatke uz kvalitete koje neosporno ima i u napadu.
I apsolutno ne možemo da znamo kako bi to izgledalo na parketu, niti da sudimo, da se Mateuš već tokom priprema nije povredio i zbog nezgodne povrede ramena propustio mesec i po dana na početku sezone. U ovome trenutku se čini da je ta povreda prošlost, ali ono što smeta navijačima je to da on još uvek nije „namešten” i svakako da on još uvek nije pokazao svoj pun kapacitet i ono zbog čega ga je trener izabrao.
Svoj novi mandat u Partizanu dobio je i Ognjen Jaramaz, igrač koji poznaje sistem, čija borbenost nije upitna, momak koji može da igra na obe strane terena. Međutim, gotovo celu sezonu Jare je nekako odsutan, traži se, fali onaj prelomni momenat koji prosto mora da se desi da bi krenulo! Uzmimo u obzir i to da je Ognjen došao kao rekonvalescent iz jedne komplikovane povrede koju je vukao gotovo celu prošlu polusezonu. Svakako Ognjen zaslužuje poverenje i svakako da i njemu, kao i navijačima, jednako teško pada to što nikako da dođe do svoje igre.
Dovedeni su zatim Pi Džej Doužer i Frenk Kaminski. Dva igrača sa velikim NBA iskustvom, ali bez iskustva igranja evropske košarke.
Pi Džej nekako najsličniji Egzumu, doveden je da popuni mesto upražnjeno njegovim odlaskom, ali opet uz zadršku da je to igrač kojem je bilo neophodno adaptiranje na Evropu, uz još jednu važnu činjenicu da mnogo sezona u timovima za koje je igrao, nije bio čak ni 3. ili 4. opcija trenera.
Kaminski… osim tog neophodnog perioda adaptacije koji je po mom mišljenju za centre daleko duži, pa reklo bi se i gotovo celu jednu sezonu, pored sjajnih napadački ima veliki nedostatak u igri pod svojim košem. Slab osećaj za skok (još uvek), „tanka” kretnja bez lopte (još uvek), problem sa faulovima – što je opet posledica te slabe kretnje, dovelo je do toga da je ovaj momak mnogo češće na meti kritika nego što bi bivao hvaljen. Opet, vidi se da on u sebi ima ono košarkaško, uz manjak košarkaških emocija što je i karakteristično za Amerikance koji su stasavali za NBA i koji su pravljeni da budu koš mašine. Ako se na sve još doda i to da je ovaj momak doživeo i nezgodnu povredu rebra što ga je više od dve nedelje odvojilo od parketa, onda i ne čudi što je pokazao mnogo manje od potencijala koji su svi očekivali.
Naknadno, uz sve peripetije, stigao je i Bruno Kaboklo, brazilski centar iz redova Venecije koji je zbog problema sa tim timom imao i ono pravo takmičarsko odsustvo. Bruno je pokazao da može da igra spolja uz sasvim dobar osećaj za šut, sve sa izuzetnim centarskim karakteristikama, kretnjom, uz pozamašan raspon ruku.
Javili su se kritičari, posebno posle poslednje utakmice protiv Panatinaikosa, zaključivši da ga je Lesor razbio, strpao u džep, nadigrao… pre svega, radi se o dva potpuno različita igrača. Uz se ne sme zaboraviti da je Lesor igrač sa velikim evroligaškim iskustvom koji se, sportski rečeno, posebno u poslednjoj sezoni „tukao” sa prekaljenim centrima iza kojih su kilometri Evrolige. U poređenju sa znanjem, formom i mogućnostima, iskustvo je izuzetno bitan činilac za jednog igrača na poziciji koja godinama unazad, ne samo da je deficitarna, već i da se zbog tog manjka centara, mogu slobodno reći, menja koncept košarke koju smo gledali u eri Savića, Paspalja, Pekovića, Aleksa Marića. Koji je bio sličan i sa nešto lakšim ali snažnim igračima poput Divca, Rebrače, kasnije i pre neki dan prerano preminulim Dekijem Milojevićem, Kostom Perovićem, Krstićem, pa i Miličićem, do sve danas Milutinovim i Jokićem.
Igrača sa centarskim karakteristikama je izuzetno malo, a kroz recimo primer Balše Koprivice bi slobodno mogli konstatovati da u Partizanu, pa čak i na nivou Srbije, nema stručnjaka koji bi radili, onako kvalitetno kao nekada, sa klasičnim „peticama“.
I negde na kraju ovoga dela priče o igračima, ne može da se ne pomenu i Partizanovi šampioni minutaže, motivacije i borbenosti – Zek Ledej, Kevin Panter i Aleksa Avramović.
Mogu se čuti kritike i na račun posebno prve dvojice! Prvo, nije realno održavati formu tako dugo koliko su ova dvojica igrača kontinuirano to radili, pogotovo je to vrlo teško uz tempo utakmica na praktično 48 do 72 sata, uz sva putovanja, aerodrome, autobuse, treninge – kakvog god oni intenziteta bili, period za oporavak, moramo se složiti, je izuzetno kratak i upravo je to glavni razlog što su Kevina, kao i Zeka, stigle povrede zbog kojih su propustili više od 2-3 utakmice, a ovaj prvi i više od toga.
Kada se uzme u obzir broj tih propuštenih utakmica, kao i da je svaka pobeda izuzetno važna, onda ne smemo biti previše kritični i zamerati trenutni rezultat.
I naravno da neću izostaviti Aleksu koji je jedan izuzetno važan šraf u Žocovoj mašineriji. Njegova lucidnost, energija i borbenost su nenadoknadivi. Kako je to bilo prošle, tako se pokazalo da je i ove sezone. Nažalost, sjajnu prethodnu sezonu prepunu pehova i povreda Aleksa je konačno krunisao reprezentativnim letom i svetskim srebrom iz Manile. Nastavio je dobrim partijama u svom Partizanu ali ,kao po nekom ružnom nepisanom pravilu, prvo je polomio nos, a onda kada se, sa maskom, vrlo brzo vratio da pomogne ekipi, zadesila ga je nova povreda i to ni manje ni više nego prelom kosti noge. Baš kao i prošle sezone, lom za lomom i povrede koje ovaj sjajni momak i izuzetan borac na terenu apsolutno nije zaslužio!
I pre kraja, negde je neizostavno spomenuti, među svim drugim povređenima da je Uroš Trifunović odsustvovao više od mesec dana, dok je Smailagić takođe muku mučio sa sitnim povredama koje su mu takve sitne onemogućavale da sastavi kontinuitet vezanih igara.
I negde na samom kraju, praktično na polusezoni, Partizan je potpisao Džejlina Smita, Amerikanca sa hrvatskim pasošem. Iako nikada nije dobio priliku da zaigra NBA utakmicu, njegova statistika u karijeri pokazuje da je možda i trebalo da je dobije. Karijeru je gradio u drugoj nemačkoj ligi, bio i MVP Bundeslige Nemačke, fantastične partije prikazivao u, daleko boljoj Albi nego što je ona sada, ali naposletku se nije snašao u Virtusu, ili nije ni dobio pravu šansu, odakle je, kao što rekoh, posle samo jedne polusezone stigao u Partizan. Malo je utakmica, ali i malo treninga da bi se moglo i naslutiti kakva očekivanja i kakvu ulogu mu je namenio trener. Ono što svakako ne treba izostaviti i reći je da se radi o potencijalno izuzetno dobrom igraču koji igra na pozicijama na kojima Željko Obradović zna da izvuče ono najbolje… ostaje da se vidi da li će to još jednom i biti tako?!
Nastaviće se…
