Koliko je samo značajno zadržati „kostur“ tima, čemu teže svi iskusni i dobri treneri! Koliko je bitno prepoznati onaj faktor koji pravi razliku jasno se može zaključiti u ovome trenutku kada pogledamo ovogodišnji tim Partizana.
Bitan faktor zaista jesu Panter, Ledej i Naneli, a uz njih, daleko zreliji nego u prethodnoj sezoni, postali su i Smailagić, Avramović, Anđušić, pa i Vukčević.
Od samog početka, bilo da forma nije na vrhuncu, bilo da su povređeni ili umorni, njihova želja, energija i strast prema saigračima i klubu za koji igraju apsolutno nije dovođena u pitanje.
I kada se pogleda način na koji je izbor pao na ove momke, vrlo jasno se vidi predan način i osnov po kojem su birani ostali igrači sa kojima je popunjavan roster, gde nije samo neka prethodna statistika i prethna sezona bila parametar po kojem se meri.
Nije se sve svodilo na puku kupovinu jer što je brzo, pokazaće se, pre ili kasnije, da zaista jeste kuso. Planiranje tima bez sistema – uprava, sportski sektor, stručni štab i trener, na kraju se iz mnogo puta viđenog pokaže vrlo, i uglavnom, destruktivnim.
Gledali smo u ovom prvom delu evroligaške sezone mnogo različitih utakmica, mnogo različite dinamike, energije, preokreta, a na kraju je uvek presudio neki drugi pojedinac, neka drugačija vrsta talenta i neka druga minijatura u igri celog tima.
Slično se može reći i za poraze… neke pogrešne odluke, izgubljene lopte ili odsutstvo koncentracije bile su uzrok poraza što nije bilo po ukusu trenera, a ni navijača!
Ono što je svakako zajednički imenitelj jeste zajedništvo u timu, identično prošloj sezoni, koje je i ove građeno iz dana u dan. Stvorena je opet ta neopsiva hemija među pojedincima koja je podizala glave posle poraza i koja je timu donosila energiju za sve ove dosadašnje pobede!
Iskren da budem, voleo bih da možemo priuštiti luksuz angažovanja još nekoliko igrača u rotaciji jer sigurno bi i igra tada imala manje oscilcija uz više samopouzdanja, ali – šta je tu je! Navikli smo da kada je teško budemo i najbolji.
Kako to mnogi vole da kažu, upalio je Parni valjak motore, vidi se da možemo, vidi se da smo konkurentni i vidi se, na posletku, da je napravljen dobro selektovan tim.
Dobro je što se vidi talenat i kvalitet koji može da odgovori taktici i zamislima trenera, pamet u čitanju slabosti protivnika i snaga za najzahtevnije utakmice u paklenom ritmu takmičenja.
Poslednji presek napravio sam nakon pobede nad Panatinaikosom, posle koga su koplja položili redom Monako, Armani, Žalgiris i Valensija! Po dve pobede kod kuće i na strani bile su dovoljne da pokrenu, i negde preokrenu sezonu, i dovoljne da sada Berlin gledamo sa visoke pozicije u društvu ekipa sa najvećim ambicijama.
Monako i Armani, dve potpuno različite utakmice na svom terenu, utakmice prepune dinamike, uspona, padova i nadmudrivanja sa protivnikom. Dve utakmice u kojima smo pokazali da možemo da stanemo čvrsto u odbrani, ali i utakmice gde smo bili onaj pravi Partizan u napadu. Posle toga, dva nezgodna gostovanja. O Žalgirisu i ne treba previše trošiti reči jer je to stabilan evroligaš već više od dve decenije. Sa druge strane Valensija, primer španske košarke kod kojih nema kompromisa i tim koji u svaki meč ulazi sa najvišim ciljem. Ali, kao i u ona dva beogradska, i u ta dva meča smo odigrali taktički svoju igru uz dobro skeniranje protivnikovih „pukotina“ koje smo napali uz i te kako dobru i agresivnu odbranu na svojoj strani terena, što je u zbiru donelo povoljan rezultat.
Četiri pobede su ostvarene, uz jedan poraz, u poslednjem kolu, u Madridu. Do kraja prvog dela takmičenja ostala je još jedna utakmica kod kuće gde ćemo, u smiraj godine, dočekati nezgodni Virtus koji, za razliku od prethodne sezone, igra drugačiju, pobedničku košarku.
Iako najstariji tim u ligi, sa nekolicinom izuzetno iskusnih igrača u rosteru, Virtus ove godine igra bez straha, napadački raznovrsno uz kvalitetnu odbranu, a tim krasi odlična atmosfera i hemija nakon što su iz tima otišli „viškovi”, a roster nisu, sa druge strane, popunjavali pošto poto i sa bilo kim! Italijani će zasigurno doputovati puni samopouzdanja, identično našoj ekipi, sa prethodno četiri vezane pobede uz poraz u poslednjem kolu!
Svakako, još jedna prilika da vidimo gde smo u odnosu na ekipe iz samog vrha, pred svojom publikom, u paklenoj atmosferi Arene!
Važno je da nema euforije. Svi su svesni da nas čeka još poraza i svi su svesni da je potrebno još mnogo pobeda na putu do cilja. Treba braniti svoj parket i vrebati svaku šansu da se otkinu bodovi u gostima i ne sme se pokolebati čak i kada se desi Real Madrid, Barselona ili možda neko treći jer, ako smo mogli da sakupimo devet pobeda na kolo pre kraja prvog kruga takmičenja, zašto ne i više od toga u drugom delu ligaškog nadmetanja, što bi, verujem, bilo sasvim dovoljno za bezbrižan plejof?!
Nema stajanja, nema predaje, mi Grobari verujemo u vas!
