Pre svega, izuzetno je teško sumirati i izneti utiske posle još jedne spektakularne pobede kada je senku na tu istu, a dešavalo se to nama u ne tako dalekoj prošlosti, bacila užasna povreda Alekse Avramovića. Za svoju srčanost, energiju, borbu i snagu svakako nije zaslužio sve ono što mu se dešava, evo već drugu sezonu zaredom.
Aleksa, želimo ti brz oporavak i da nam se vratiš još bolji i još jači, onakav kakav samo ti znaš da budeš onda kada je to najpotrebnije!
O samoj utakmici ništa za reći osim dobro, bolje, ma – fantastično! Treća pobeda u nizu i to kakva pobeda – prava sportska, na strpljenje, na onaj crno-beli šmek, jer uvek su pravi šmekeri osvajali manekenke!
Čekao je Partizan trenutak, strpljivo, bez odustajanja i kada je delovalo da su šanse male – poentirao! I to ne jednom, već 37 puta u metu, a pritom protivniku dozvolivši da to uradi svega 9 puta! Bilo je -15 u vreloj Areni kada su naši hrabri igrači nošeni pesmom sa tribina upalili motore i zagrejali celu dvoranu do tačke ključanja, eksplozije, nateravši protivnika da kapitulira.
A došli su Milanezi motivisani da prekinu seriju poraza, bez dva važna, kažu povređena igrača?! Neka bude da je baš potpuno tako i neka bude da oni koji su bili na parketu, nisu bili ni malo lak protivnik. Zasipali su nas šutem spolja, pogađali trojke, ređali akcije, sticali prednost, pronalazili rešenja i način da se suprotstave svakoj petorci koju je naš trener slao na teren. I uspevali su, nešto duže od jednog poluvremena, a onda, onda smo pokazali da, ako se fudbal igra svih 90, da se i košarka igra svih 40 minuta. Mučili smo se nekoliko minuta da preokrenemo, a onda, onda je sve postalo nešto što će se sigurno dugo prepričavati! Onda je na parketu postojao samo jedan tim!
I ne treba niko da misli da je to slučajno jer nije! Nisu ništa drugačije bile neke prethodne utakmice. Kao i ovu, dobili smo i te prethodne, kao što rekoh nešto ranije, uz sve uspone i padove, oscilacije u igri, dobili smo izašavši hrabro na parket sa samo jednim ciljem i samo sa jenom željom – da pobedimo! Igrali smo odbranu, trčali u napad, promašivali, pogađali, skakali za svaku loptu i na kraju… Na kraju nisu ovu utakmicu dobile ruke i noge, dobila je ovu utakmicu glava pre svega!
Ne sme da se propusti, a da se ne kaže i to, da je kao i na prethodnim, većina igrača i u ovome meču provela više od 25 minuta na parketu. I šta reći za momke kojima umor nikada, pa ni sada kada je to realnost, nije bio izgovor – odlučite sami?!
Bez povređenih Trife i Kaminskog, i u ovoj utakmici, i Alekse koji se povredio u ranoj fazi meča, ovoga puta za razliku od prethodnog, minute nisu upisali Tristan i Balša. Ostalim igračima Željko je pokušao da sačuva svežinu i podeli minutažu, ali je i bio prinuđen da traži idealnu petorku jer je ekipa Etorea Mesine konstantno bila u dobrom ritmu.
Istakli su se Bruno i Smajli napadački, ali kada je to bilo potrebno – nisu manjkale ni dobre odbrane. Zek nešto bolji od prethodnog puta, ako tako nešto i može da se formuliše na taj način?! Naneli pravi u pravim trenucima! Pi Džej već standardno dobar na obe strane parketa, sa značajno podignuti samopouzdanjem i prvi put sa jasno pokazanom emocijom, celim sobom, tu pred svojim navijačima. Danilo taman onoliko koliko je bilo potrebno sa par pravovremenih šuteva, skokova, asistencija! Jaramaz motivisanijim sa jasno pokazanim inatom kako i treba. i ne brini Jare – onda kada bude prolazilo kroz koš ono što se od njega sada odbija, videće oni ko je onaj momak koji je svojom snagom i borbenošću osvajao srca publike!
Publika, ma kakva drugačije može biti nego sjajna, za poželeti! Najsrećniji je onaj klub koji ima ovakvu publiku! I nije fer ni sada, kao ni prošli put, da se nekakvim vređanjem porede i mešaju emocije, a emocije jesu nešto što izlazi iz takve energije kojoj se ceo svet divi.
Kao što ni obraz, čast i reč nisu nešto po čemu se gazi, tako ni psovka, dve ili tri, nisu nešto što bi se pogrdnim moglo zvati!
I sada je vreme za ono što je i sam trener iznoseći svoje utiske rekao, vreme je da počnemo da pobeđujemo i na strani. Prilika sledi, sledeće stanice su, kada je Evroliga u pitanju, Kaunas, Valensija, a potom i Madrid.
I ko nije čitao redovno, pre ova dva susreta, ponoviću još jednom, da očekujem u šest mečeva do kraja godine minimum četiri pobede, o pet sanjam, a šest bi bio podvig koji nije nemoguć kada su naši momci u pitanju.
Dve pobede smo ostvarili, možemo li još dve? Sanjate li i vi sada o još tri? Mislite li da naši momci nisu spremni za podvig?!
