Oni su im treneri, mentori, učitelji, očevi – na kraju krajeva! Oni poseduju neverovatnu strast i ljubav prema klubu koji predvode i zato dubok naklon ide za njih, jer njihov zadatak nije nimalo lak! Njihov zadatak je, pre svega, da otkriju sve vrline kod svojih igrača, a onda i da iz njihovog talenata izvuku snagu i ono najbolje što svakog od tih pojedinca čini još boljim u timu koji donosi pobede.
Po godinama i iskustvu vrlo različiti, drugačijeg temperamenta i bez skrivenih emocija, nošeni strašću, pobedničkim mentalitetom pravih sportista, Spartanaca, borci – dušom i srcem pravi Partizanovci!
Igor Duljaj, velikim slovima upisan kao igrač Partizana čija odanost klubu nije prestala, ispostaviće se, do dana današnjeg! U svojoj dugogodišnjoj karijeri nije promenio mnogo ekipa što jasno govori o kakvom vernom i posvećenom čoveku se radi! U Partizan je došao kao dečak, u Partizanu je stasao i, reklo bi se, sa svojim Partizanom se nikada nije ni rastajao!
Upravo se Igor pre godinu dana prihvatio nimalo lakog zadatka, ne zbog toga što je mislio da nije dorastao tom zadatku, već zato što, u tom trenutku, možda i niko nije bio spreman, ili nije smeo, da se uhvati u koštac sa svim problemima u kojima se Partizan našao! Uslovi nikad gori, okolnosti nikad teže! I nekom drugom navijači nikada ne bi bili oprosteni četvrta pozicija na tabeli, porazi od ekipa koji nisu, bez uvrede i omalovažavanja, po kvalitetu u rangu ni treće lige, ispadanje iz Evrope i pre samog početka takmičenja, selekcija igrača, saradnja sa „takvom“ upravom… Ali ne, on nije mario za omalovažavanje, neuspehe, potencijalno mrlju u trenerskoj karijeri. On nije crveneo pred novinarima, pred navijačima, pred igračima. Čistog obraza, ponosito, nikada nije krio pravu istinu, nikada se nije plašio da kaže ono šta misli, ono što ga tišti, ono što armija navijača koja stoji iza Partizana i treba da zna!
Prihvatio je nemoguće i iz svake unapred izgubljene bitke izvojevao je poneku pobedu! Na udarce odgovarao osmehom, na kritike istinom. A ko zna šta još sledi. Svetlo se ne nazire,a hram se urušava! I one bitke koje tek predstoje već su, čini se, izgubljene. Ali, on i dalje sa uspehom, ako se uspehom može bilo šta smatrati, vodi rat, sve dok onaj plamen na našem grbu imalo tinja, onako sportski, svih devedeset minuta!
U svoj nesalomivi, pobednički mentalitet, u igru bez kompromisa, uspeo je Igor, očito, da ubedi i igrače. One slabe je učinio snažnim, onima mladima dao je priliku da sami odrastu. Nesumnjivo, sutra će oni biti i bolji ljudi, ali i još bolji sportisti, u boljim uslovima i daleko drugačijim okolnostima koje su i sami zaslužili!
A sve su to danas isti oni momci, istih onih 11, 15 ili 20 njih, kojima je svaki korak bio tonu težak, kojima se u svakom tom koraku nalazila makar jedna zamerka. Ti isti momci danas dišu kao jedan, ti momci su danas tim gladan pobeda pa makar one bile izvojevane u prvom, pedeset i prvom, ili i posle devedestog minuta, što nije redak slučaj ove sezone, jednako koliko je retko da vidimo nepokolebljivost, glad i borbu za pobedom sve dok sudija ne odsvira kraj!
E, zbog toga što niko nije očekivao, a retki verovali, ti momci se šepure danas na prvom mestu na tabeli i hrabro koračaju ka novim pobedama, ne praveći razliku između protivnika! Sigurno je da je svaki dan za njih novi derbi, svaki vikend novo iskustvo, a svaka utakmica kilometar manje na putu do titule.
Za sebe, za navijače, za Igora, za naš PARTIZAN!
